Kada se mediji i javni zvaničnici vraćaju verzijama događaja koje su bile predmet ozbiljnih osporavanja, gde je u istrazi međunarodni tužilac utvrdio da nije bilo elemenata krivičnog dela, izveštavanje kosovskih medija na albanskom 22 godine kasnije otvara ozbiljna pitanja o ulozi informisanja u oblikovanju kolektivnog pamćenja, poručila je danas novinarka i direktorka lokalnog radija Mitrovica Sever, Maja Fićović.

Ove nedelje obeleženo je 22 godine od Martovskog nasilja, najvećeg etničkog nasilja na Kosovu posle ulaska međunarodnih vojnih i civilnih snaga.

U talasu nasilja 17. i 18. marta 2004. godine, prema podacima Fonda za humanitarno pravo – oko 286 srpskih kuća, preko 35 crkava, manastira i grobalja uništeno je i zapaljeno i više od 4.000 Srba sa juga Kosova je proterano.

Oko 51.000 učesnika demonstracija u najmanje 33 pojedinačna nemira koja su se dogodila u 48 sati napadali su Srbe širom Kosova, i u Metohiji.

Prema prvobitnim informacijama, ubijeno je osmoro Srba i 11 Albanaca – potonji su stradali u obračunu sa američkim i francuskim KFOR-om koji je pokušavao da zaustavi nasilje (podaci su uglavnom Human Rights Watch-a), ali kasnije je Fond za humanitarno pravo potvrdio 23 žrtve, među kojima jednog Albanca iz Prištine do danas nije identifikovao.

Prema podacima koje je FHP prikupio u mesecima nakon martovskog nasilja, ozbiljnije je povređeno oko 170 Srba, od toga 150 batinanjem u njihovim kućama, dok je njih 20 napadnuto napolju. Oko 800 srpskih, 90 aškalijskih i dve albanske kuće su potpuno uništene ili ozbiljno oštećene, a 36 pravoslavnih verskih objekata je demolirano i spaljeno.

U neredima su uništena 72 vozila UN. U izveštaju Generalnog sekretara UN iz aprila 2004. godine navodi se da su u martovskom nasilju povređene 954 osobe, među kojima 65 međunarodnih policajaca, 61 pripadnik KFOR-a i 58 pripadnika tadašnje Kosovske policijske službe (KPS).

Povod

Šesnaestog marta popodne 2004, tri albanska dečaka iz Čabre, sela u opštini Zubin Potok, udavila su se u reci Ibar. Odmah nakon nesreće, kosovski mediji su o ovom tragičnom događaju izvestili kao o etnički motivisanom zločinu, navodeći da su dečaci skočili u reku jer su ih jurili Srbi sa psom.

Mediji su se pozivali na izjave četvrtog, preživelog dečaka i jedinog očevica nesreće, ali ispostavilo se da je dečak govorio o tome kako su ih Srbi psovali iz obližnje kuće – što je uplašilo njega i njegove drugove – a ne da su ih Srbi jurili.

Kasnije, nakon istrage o ovom događaju, međunarodni tužilac je zaključio da ponuđeni dokazi ne podržavaju postojanje osnovane sumnje da je počinjeno krivično delo.

Istrage su pokazale da povod za nasilje – utapanje albanskih dečaka – nije imao potvrđenu etničku pozadinu, dok je medijsko izveštavanje u tom trenutku bilo neodgovorno i senzacionalističko. Posebna odgovovrnost je prebačena na Javni servis Kosova.

Ove činjenice je potvrdilo više relevantnih adresa – domaćih i međunarodnih, ali se do danas kod dela većinske zajednice de fakto zadržalo tumačenje o Srbima kao odgovornim za smrt dece u Čabri, ali i za same nemire.

Srpska krivica

Iako su sve ove okolnosti utvrđivane u izveštajima domaćih i međunarodnih aktera, u delu one ključne javnosti na Kosovu i dalje je prisutan narativ o srpskoj odgovornosti odnosno krivici za ove događaje, koji se ponovo intenzivira poslednjih godine, uz često izostavljanje ili relativizovanje stradanja srpske zajednice i šireg konteksta martovskih nemira.

Dolaskom Samoopredeljenja na vlast, tumačenje martovskog nasilja često se zasniva na narativu u kojem su Albanci istaknuti kao žrtve dok su Srbi ti koji ih progone. Protesti Albanaca prikazuju se kao spontani, dok se srpske žrtve retko ili uopšte ne spominju.

Iz ove vladajuće stranke pretprošle godine su poručili da su deca ubijena dok su ih gonili Srbi, da su na Albance pucali „srpski kriminalci“, dok se protest Albanaca odvijao spontano širom Kosova i da su većina žrtvi bili Albanci.

U nešto blažem tonu, iste godine je govorio i kosovski premijer, Aljbin Kurti, koji je relativizovao ceo događaj, spominjući i to da su „deca skočila u Ibar da bi izbegla pratnju srpskih mladića“.

Ništa drugačiji nije bio narativ i na ovu godišnjicu, kada je gradonačelnik južnog dela Mitrovice, Faton Peci iz redova upavo Samoopredeljenja, ponovo ponovio optužbe koje su nasilje u martu 2004. godine i podstakle:

„Sa velikim bolom se sećamo njihovog varvarskog utapanja od strane srpskih kriminalnih bandi, dirnulo je srca svih Albanaca…Bol tog dana naveo je građane iz cele zemlje da se jednoglasno podignu na proteste…“, deo je njegove ovogodišnje poruke, u kojoj nije bilo ni slova o nasilnom bilansu i prirodi ovih protesta.

Blažim rečima slično misli i Svečlja, koji utapanje albanskih dečaka vidi kao jedan od „najmračnijih trenutaka u novijoj istoriji Kosova“ i koji je prethodio događajima, kako ističe MUP, poznatim kao „martovski nemiri“ 2004. godine.

„Ministar Svečlja i gradonačelnik Peci odali su poštu na grobovima Egzona Deljijua, Avnija Veseljija i Fljorenta Veseljija, koji su izgubili život u reci Ibar dok su pokušavali da pobegnu od grupe mladih pripadnika srpske zajednice koja ih je progonila“, ovo je ove godine naveo kosovski MUP.

Mediji u ponovnoj ulozi

Iako se i te 2004. godine kao posebno pitanje otvorila uloga kosovskih medija, analiza medijskih izveštaja  nakon 22 godine pokazuje da oni sistematski izostavljaju ključne podatke o nasilju, posebno kada je reč o stradanju Srba.

Informacije su predstavljene uniformno i jednostrano.

„Neredi su izbili nakon izveštaja da su se albanska deca udavila u reci Ibar kao posledica srpskog nasilja, dok uzrok ove tragedije nikada nije do kraja razjašnjen. Deca koja su preživela u kasnim satima, iste noći, ispričala su pred kamerama da su ih Srbi jurili i da su bežali, kada su se neki od njihovih vršnjaka udavili u reci“, pisala je 17. marta prištinska Koha dodajući:

„Sledećeg dana, 17. marta, počeli su protesti u mnogim gradovima Kosova, koji su brzo prerasli u nasilje. Tokom nereda spaljeno je nekoliko srpskih kuća i crkava. Slični događaji su se desili i sa albanskim kućama u delovima sa srpskom većinom. Srbi su uzvratili paljenjem nekih džamija u Srbiji“.

Dodatno, Koha je sinoć objavila i tekst kolumniste pod imenom Gurakući Kući, koji je pisao o Martovskom nasilju, kao „projektu Srbije za podelu Kosova“, a portal Nacionale objavio je danas tekst Kola Mehmetija koji je pisao o velikom stradanju Albanaca, stradanju albanske dece zbog Srba, srpskoj propagandi i potrebi nakon 1999. godine za završnim činom kako bi se velika istorijska misija uspostavljanja mira okončala rađanjem nove države.

A na dvadesetogodišnjicu događaja, podsetimo, kosovski javni servis RTK objavio je istu informaciju, kojom je i pokrenuto nasilje 2004. godine, navodeći da su se albanski dečaci utopili „dok su bežali od grupe srpskih mladića“.

Fićović: Ne pristajem na ćutanje

Posebno na ulogu medija, ali i političara sa obe strane 22 godine nakon Martovskog nasilja, danas je reagovala novinarka i direktorka lokalnog radija Mitrovica Sever, Maja Fićović.

Kada je reč o medijima, poručila je ona, javni prostor prepun je netačnih informacija, a pitanje odgovornosti i istine i dalje je otvoreno.

„Novinarstvo, po svojoj prirodi, podrazumeva proveru činjenica, distancu i odgovornost. Kada se ta načela zanemare, mediji prestaju da budu korektiv društva i postaju sredstvo reprodukcije jednostranih interpretacija. Dugoročno, to ne vodi razumevanju, već učvršćivanju podela“.

Zabrinjava je ponavljanje istih narativa, uprkos dostupnosti upravo činjenica.

„Ono što zabrinjava je činjenica da se određeni narativi, uprkos dostupnosti činjenica, i dalje ponavljaju. U osnovi svakog odgovornog društva nalazi se spremnost da se suoči sa prošlošću, ne selektivno, već utemeljeno na proverljivim informacijama“.

Ozbiljna pitanja o ulozi informisanja u oblikovanju kolektivnog pamćenja, kaže, otvara vraćanje verzijama događaja koje su bile predmet osporavanja.

„Kada se mediji i javni zvaničnici vraćaju verzijama događaja koje su bile predmet ozbiljnih osporavanja, gde je u istrazi međunarodni tužilac utvrdio da nije bilo elemenata krivičnog dela, izveštavanje kosovskih medija na albanskom 22 godine kasnije otvara ozbiljna pitanja o ulozi informisanja u oblikovanju kolektivnog pamćenja“.

Posebno je problematično, smatra Fićović, kada takvi narativi dolaze iz institucija ili od nosilaca javnih funkcija, uključujući ministra policije i predsednika Opštine Južne Mitrovice.

Njihove izjave imaju težinu i uticaj.

„Njihove izjave imaju težinu i utiču ne samo na domaću javnost, već i na međunarodnu percepciju događaja. Ponavljanje netačnih tvrdnji produbljuje nepoverenje među zajednicama i otežava proces pomirenja“, istakla je Fićović.

Istovremeno, dodala je, druga strana javnog prostora ostaje gotovo bez glasa.

Fićović tu misli na izostanak javnih izjava srpskih zvaničnika na Kosovu, koji se, ukazala je, može tumačiti na različite načine.

„Za neke, to je pokušaj izbegavanja dodatnih tenzija i doprinos smirivanju retorike. U vremenu kada su izjave često oštre i jednostrane, odsustvo komentara može delovati kao svesna odluka da se ne doliva ulje na vatru. Za druge, međutim, tišina može ostaviti utisak nedorečenosti ili čak izostanka spremnosti da se javno artikuliše sopstveni pogled na događaje koji i dalje imaju duboke posledice“.

Ipak, ono što takođe ćutnja sa jedne strane može pokazati je dominacija one druge.

„U medijskom prostoru, gde narativi ne trpe prazninu, odsustvo jedne strane često znači da druga ostaje dominantna. Dvadeset dve godine kasnije, izazov nije samo u tome šta se dogodilo, već kako se o tome govori danas – i ko govori, a ko ćuti“, ističe Fićović.

Između glasnih i tihih pristupa, dodala je, ostaje otvoreno pitanje:

„Da li je za istinu opasnija pogrešna reč ili potpuni izostanak reči?“.

Istina, smatra ona, ne bi smela da bude promenljiva kategorija u zavisnosti od političkog ili društvenog trenutka, već suprotno:

„Ona bi trebalo da bude temelj na kojem se gradi odgovorno informisanje i dugoročni mir“.

Oni koji su doživeli 17. i 18. mart, dobro znaju šta su ti dani doneli. I zato, dodala je, na ćutanje neće pristati.

„Mi koji smo doživeli 17. i 18. mart na Kosovu, mi koji smo živeli te dane, a i nastavili živote sa posledično velikim traumama i mi koji smo izveštavali tog dana, vrlo dobro pamtimo šta su ti dani doneli. 17. mart 2004 zauvek me je promenio. I lično i profesionalno i zato ne pristajem na ćutanje“, poručila je novinarka i direktorka Radija Mitrovica Sever.