Seljak je onaj koji s mukom zarađuje svoje parče hleba vekovima unazad. Jedemo plastično voće, jabuku koja se prska 21 put. Čega god se dotaknemo u prodavnicama, sumnjamo da li je zdravo. Red je i vreme da istaknemo njegovo veličanstvo seljaka. To je onaj koji na lokalnoj pijaci zna šta prodaje, a to je ono što daje i svojoj deci. Seljak je sinonim za uporno i zdravo. Mnoge su ga bitke lomile, ali je opstao. 

Upravo je seljak poslužio kao inspiracija jednom od naših sagovornika, da i on zasadi svoju baštu.

Kako i da li uspeva da opstane na Kosovu, u trećoj emisiji serijala „Da te pitam komšija?“ iz dva studija – jednom u Severnoj Mitrovici, drugom u Goraždevcu, govorili smo sa dugogodišnjim novinarom iz Leposavića, Ivanom Vučkovićem čija je kamera zabeležila gotovo svaki događaj, ali i obišla svako selo i zaseok u ovoj opštini i šire, ali i sa Mehdijem Muljajem, stručnjakom za poljoprivredu u pećkom regionu koji je gostovao u studija Radio Goraždevca.

Veliki je broj onih problema sa kojim se seljak suočava na Severu Kosova. Ključni su nedostatak sistema za navodnjavanje, uprkos vodnim resursima, takođe u nedostatku bolje organizacije poljoprivrednika, podrška lokalnih i centračnih institucija, i nedostatku subvencija: Veće, pravilnije raspoređene i jednostavnije. Najzad, ali i zbog svega toga, nedostaju i ljudi.

„Ako sistem ništa drugo ne može da reši, može to, da nema nepotizma i korupcije. Makar kada bi se treći problem otklonio, poljoprivrednici bi bili razdraganiji i življe bi prilazili bavljenju poljoprivredom“.

Na jugu, lokalni zvaničnik ne vidi nedostatak ulaganja sistema i pravičnost, ali priznaje da uprkos odličnim uslovima, Kosovo i dalje uvozi i voće i meso, a seljak se angažuje tokom cele godine za kakav takav profit.

Vučković: Voleo bih da mogu da kažem da seljak u Leposaviću uživa u svojim blagodatima, ali nije tako

Naš sagovornik iz Leposavića, govoreći o tome da li seljak može u tom regionu da pristojno živi baveći se poljoprivredom, ističe:

„Najlepše bi bilo da ja sada kažem da može da se živi, da je to uređena oblast, da onaj koji proizvede to i naplati, uživa u svojim blagodatima, međutim – nije tako“.

Takav je utisak stekao obilazeći poljoprivrednike u Leposaviću godinama unazad, obilazeći „ljude koji žuljavim dlanovima ustaju zorom i odlaze na spavanje kasno u noć“.

Za njih je potrebna strategija, sistemska podrška, subvencije.

I kada podrške ima, navodi, ona se pruža velikim farmama, a seljak još uvek trpi i snalazi se.

„Snimao sam stočare koji pomuzu krave i nose mleko, praktično od kuće do kuće, stana do stana, po prodavnicama, kako bi prodali i naplatili svoj trud i rad. Taj mukotrpan posao donosi boljitak“.

Dakle, podrška je potrebna i njima, jednako kao i velikim poljoprivrednicima, ali i da one ne bude zasnovana na nepotizmu.

„Bez ozbiljne strategije, subvencija, jasne sistemske podrške, poljoprivrednik ne može da opstane. Svi poljoprivrednici ističu upravo to da im nedostaje veća podrška, i da ona ne bude zasnovana na nepotizmu i korupciji, već da se podrže poljoprivrednici koji su radi i kadri da rade, od malih do velikih. Potrebno je ugledati se na dobre primere iz Evrope, jer i tamo poljoprivreda funkcioniše takođe kroz programe subvencija, odnosno sistemske podrške. Ovako, ostaje muka – tu sam negde oko nule, a da li će nešto da se promeni, zavisi od sistema“. 

Bavljenje stočarstvom opada, ali mladi koji žele da se njime bave – uvode inovacije

Leposavićki kraj i Ibarski Kolašin poznati su po stočarstvu. Padine Rogozne, Mokre Gore, Kopaonika idealne su za ovu granu poljoprivrede, no davno su prošla vremena kada se bogatstvo svakog domaćinstva merilo po broju grla stoke.

Decenijama unazad opada stočni fond ovih opština, a u Ibarskom Kolašinu i ljudi. Posebno se sela gase.

Vučković se sa nostalgijom priseća kada je pre više godina snimao poslednju bačiju u ovom kraju u koju je na letnju pašu domaćin izgonio grla stoke.

„Selo je bilo živo. Sada, ne možete u celom tom ataru podkopaoničkog brda sa više od 20 sela Belog Brda da nabrojite 10 krava“.

U ovom kraju opstaju samo stočari sa velikim farmama, poručuje Vučković. Oni imaju dobro organizovano gazdinstvo, uz dodatne podsticaje, i sa trudom povećali svoja gazdinstva. A među njima pre svega mlađe generacije koje su unele kreativnost, inovacije i organizovanost. To je ono što ga posebno raduje.

„To me posebno raduje, da su počeli drugačije da posmatraju svoja gazdinstva, ne više kao nešto što je tradicionalno nasleđe, pa ću raditi kao što su moj deda ili otac radili. Ne, oni su sve to pomalo unapredili. Što je najvažnije, mladi se poljoprivrednici se edukuju, neprestano su u toku sa novinama. Posećuju sajmove. Dakle, nisu to više oni poljoprivrednici koji će za balirku čuju posle 10 godina. Da li sebi mogu da obezbede potrebnu mehanizaciju, to je drugo pitanje“, kaže Vučković.

Kao dobar primer naveo je udruživanje gazdinstava kako bi zajedničkim snagama kupili berač za kukuruz: „Što je inovativan pristup, jer više nemamo zadruge koje su o tome vodile računa. Oni su sada sami uzeli stvari u svoje ruke“.

No, takvih je gazdinstava nabrojati na prste ruke.

U pećkom regionu obnovljen stočni fond

Kada je ova grana poljoprivrede u pitanju, ništa bolja situacija nije ni u pećkom rejonu, a sa setom se stariji prisećaju vremena kada su se hiljade grla stoke leti iz metohijske ravnice izgonile na ispašu u bačije ka Severu Kosova, na obode Mokre Gore.

Ipak, Muljaj tvrdi da je u ovom kraju obnovljen stočni fond i to, kako tvrdi, zahvaljujući vladi u Prištini, pored same opštine, sa većim subvencijama u ovu granu poljoprivrede, posebno ka mladim farmerima.

No, upravo se mladi ustručavaju da se uhvate u koštac sa ovim teškim poslom.

„Možemo reći da ovde imamo podršku od strane institucija u tom smislu da mladi farmeri imaju podršku. To je jedna vrsta stimulacije za njih. Ali omladina se ustručava, oni ćele pobeći sa sela i da idu u grad, zbog različitih uslova. Primamljiviji im je život u većim gradovima“, kaže Muljaj.

Priznaje i da je broj grla stoke i dalje manji u odnosu na broj građana, te da Kosovo uvozi mleko, mlečne proizvode, meso i mesne prerađevine i to za sopstvene potrebe, uprkos tome što ima preko 10.000 hektara za pašnjake.

Drugim rečima, ima dovoljno geografskih uslova da se obnovi stočni fond, a samim tim i povećaju kapaciteti poljoprivrede, od mlekara do proizvodnje mleka.

Kao i na Severu i u pećkom regionu postoje svetli primeri. Porodice koje drže više stotina grla stoke, poput braće Memarović iz Osojana, Tijanić iz Crkoleza…

U pećkom regionu postoje mlekare. Primera radi, mlekara u Rugovskoj klisuri je od velike pomoći za lokalne farmere.

Sever Kosova bez mlekare

Nasuprot pećkom regionu, na Severu Kosova nema mlekara, uprkos potrebi. Vučković upravo to ocenjuje kao jedan od ključnih problema, jer on pokazuje izostanak sistemske podrške, bez koje, ponavlja, nema razvoja ni poljoprivrede, ni stočarstva.

Nedostatak mlekara na Severu je rak rana više od 15 godina

Nedostatak istih se nadomešćuje tako što su farmeri stvorili svoja mala tržišta stalnih kupaca, i zatvorili mali proizvodni ciklus, od muže stoke, do isporuke svežeg mleka ili mlečnih proizvoda kupcima, koji žive u njihovoj okolini.

Upravo nedostatak mlekara na Severu, naterao je stočare da smanje stočni fond, proizvodnju mleka, i povećanje prerade mleka u sir ili druge mlečne proizvode.

„Primorani su pojedini stočari da proizvode domaći sir, jer ne znaju šta će sa tolikim mlekom, a ušli su u ovu priču kako bi probali da zadovolje lokalno tržište sa mlekom. Međutim, ako nisu imali uslove, naterani su da proizvode sireve, kajmak, nabavili su svoja terenska vozila da to oni sami razvoze. Uključena su i deca“.

Pohvaljujući pozitivan primer iz Rugovske klisure, kao način na koji i treba da funkcioniše mlekarstvo, Vučković se priseća boljih dana na Severu:

„Ranije je postojao mini proizvodni pogon koji se brzo ugasio, ali se ozbiljno razmišljao da su laktofrizi velikih zapremina postavljeni u mnogim selima, tako da su bili prijemčivi svim stočarima, da su mogli da odlažu i zajednički sakupljaju mleko, da se to odvozi. To je jedno vreme funkcionisalo“.

Bila bi idealna situacija da postoji cisterna da obilazi naša sela na Severu i otkupljuje mleko

Upavo je o tom problemu i govorio prethodno, kada je spomenuo domaćina koji mleko prodaje od vrata do vrata:

„On bi sebi tako olakšao, prihvatio bi možda i nižu cenu da sebi olakša, išao bi na kvantitet, i udruživao sa drugim stočarima“.

„Kada bi stočari imali zdravu podršku, kada bi imali subvencije pošteno raspodeljene, proširili bi svoje kapacitete i zadovoljili kompletno lokalno tržište“.

Muljaj veruje da opštinski savetnici mogu pomoći

Muljaj upućuje poljoprivrednike na opštinske savetnike za poljoprivredu, ali i na samo ministarstvo poljoprivrede.

„Mogu da učestvuju u pregovorima, ja mislim da postoji kapacitet za mlekarstvo u leposavićkom kraju, ne znam u kojoj meri, ali verujem da postoji određena količina mleka koja bi tamo mogla da se sakupi i da se transportuje ka tačkama gde se mleko prikuplja, premda nisam upoznat sa prostorom Mitrovice, ali ovde postoji fabrika mleka koja prerađuje mleko i sakupljaju mleko. Dakle, i mlekare, kao i uloga savetnika za poljoprivredni razvoj igraju važnu ulogu“, smatra stručnjak za poljoprivredu iz Peći.

Nadovezuje se sa informacijama o aktuelnom programu poljoprovredne podrške proizvođačima širom Kosova. Tvrdi da je broj veći, i da je poziv otvoren od 3. aprila sve do 2. maja.

Apelovao je na poljoprivrednike da posete svoje opštine, zatraže informacije i upoznaju se sa kriterijumima za podršku. A oni su, tvrdi, laki.

„Veoma se lako aplicira. Nema neke velike procedure, ranije je bilo komplikovanije. Moralo se imati i posedovni list na lično ime, na primer, ili ako je u pitanju bilo nasledstvo, moralo je da se podnese dokaz o tome. Sada, je potrebna samo izjava pod zakletvom da onaj ko traži pomoć, obrađuje zemlju, bez obzira ukoliko zemlja nije registrovana na njegovo ime. Komisija izlazi na teren, verifikuje da li se zemlja obrađuje. I drugo, postoje mogućnosti za stvaranjem mreža, saradnjom i većim radom“.

Muljaj se pohvalio višegodišnjim uspešnim radom svog sektora, i sluha za poljoprivrednike u pećkom rejonu – od nabavke grla stoke, pre svega krava rase sentimentalka, mlekare, preko nabavke mehanizacije, ulaganja u pčelarstvo, do sistema za navodnjavanje, ali i stručne podrške, poput osnivanje tela – saveta za poljoprivrednike.

Na Severu loša komunikacija lokalnih vlasti sa građanima

Vučković, za razliku od primera Peći o kojem govori Mulja, kao negativan primer navodi, lošu komunikaciju aktuelnih lokalnih samouprava na Severu sa građanima.

„Nema te jasne lokalne podrške, koja bi bila svakodnevna. Da se prisetimo nekih ranijih situacija kada su gradonačelnici tada poznavali domaćine. Da li su pomagali svakog od njih, nisu, ali na drugoj strani bili su poznati primeri kvalitetnih poljoprivrednika. Znam za primere mnogih poljoprivrednika koji nisu imali informacije da mogu da ostvare pomoć, već da zarade samo ono što sami mukom urade. Jednostavno, informacije nisu dolazile do njih“.

O vladinom trogodišnjem programu za ulaganje u poljoprivredu na Severu: Video nisam

Ministar poljoprivrede u tehničkom mandatu, Faton Peci, u septembru prošle godine u intervjuu za naš portal najavio je milionska ulaganja u poljoprivredu, sa posebnim fokusom na agro-turizam ali i na Sever Kosova. Usmeren je na podršku ruralnom turizmu i malim poljoprivrednicima.

U pitanju je program koji podržava nemačka vlada, a koji je istog meseca i startovao. Prema najavama od tada, traje tri godine i obuhvata tri nivoa finansijske podrške – od 10,000 evra pa do 300,000.

Ipak, Vučković, koji neprestano krstari selima na Severu, mahom nastanjenim srpskim i bošnjačkim stanovništvom kaže:

„Da li to postoji, ne znam, ali video nisam. Nije to zaživelo na način da se lako konkuriše, da ne trebaju mentori za to da bi napravio projekat poljoprivredni. Dakle, nema velikih grantova“.

Osnovni problem do skoro bilo matičenje stoke, dodaje, te je za tako osnovnu radnju u stočarstvu bio potreban program podrške. Istovremeno, naglašava da je podrška u pomoći u poljoprivredi najvidljivija u pčelarstvu.

„Stvari tu moraju brže da se rešavaju. A drugo, da te subvencije stignu ravnopravno do svakog kojem je to potrebno. Na primer, u Leposaviću poznato je ko je ozbiljan proizvođač, a imamo sijaset primera gde su donacije dobijene, a na drugoj strani gazdinstvo ne vidimo“, smatra Vučković.

„Mnoge razočarava to što donacije često ne završe u pravim rukama“, naglašava Vučković.
Navodi bizarne primere, kada grant završi u rukama onih koji od istaknutih poljoprivrednika zatraži „pozajmicu“ stoke dok „ne prođe komisija“.

Povrtarstvo se u Leposaviću razvija

Nasuprot, stočarstvu koje je zahtevno, i u kojem konstantno opada broj grla stoke, razvija se povrtarstvo, posebno u leposavićkom kraju.

„Imamo dosta ozbiljnih povrtara koji imaju više desetina ari pokrivenih, delom sistemskom podrškom, delom su krenuli grlom u jagode. Počeli su od nekoliko malih plastenika, da bi potom izrasli“, objašnjava Vučković.

Jedan od takvih je mladi povrtar, Jovica Marković, iz Kamenice kod Leposavića, koji se već 20 godina bavi uzgojem u plastenicima.

„On je zaista jedan od najozbiljnih povrtara, čiji se plastenici ne gase tokom čitave godine – iz kulture u kulturu. Da, tačno, imao je donacije, a delom je sam ulagao i danas je iznikao u ozbiljnog povrtara, koji proizvodi rasadni materijal i isporučuje nekoliko kultura – na pijaci u marketima ovde u Severnoj Mitrovici – njega stalno ovde ima. Sada je u fazi završetka zelene salate, to radi planski, sa zasadima drugog povrća potom. On je mlad čovek i posvećen, jedan od retkih koji je dobio podršku i nastavio i pokazuje kako dobra podrška kvalitetnim ljudima dobija na značaju“.

To je recept za pravilno funkcionisanje sistema – da prepozna ozbiljnost, trud i nameru poljoprivrednika i podrži ih, ali i da prate planove i razvoj s godinama tih istih poljoprivrednika.

Takav je Zlatko Sekulić iz Gornjeg Krnjina koji je sa svoja dva hektara zasada jabukom najozbiljniji proizvođač ovog voća.

Planira dalje proširenje, i svoj zasad je razvijao postepeno, uz podršku a pre svega i lični trud. Da bi spasio svoj proizvod usled problema sa tržištem, nabavio je svoju hladanjaču, proizvodni lanac sokova, postavio protivgradnu zaštitu.

„Da može da bira kada će da je plasira. To je inovativan čovek, višak koji nije za tržište preradi u sokove, džemove. Mi smo tradicionalno ovde pekli rakiju, međutim, gde su tu voćni proizvodi, džemovi, sokovi sa autohtonim poreklom, sušeno voće“, ističe sagovornik iz Leposavića.

I u ovoj grani Vučković ističe gazdinstva na Severu u kojima se porodični biznisom ulaže u inovacije.

Cveta i vinogradarstvo

Sveta i vinogradarstvo. U kapacitetima, Leposavić se ne može porediti sa pećkim regionom i metohijskom dolinom u korist potonjeg, kada je u pitanju obradiva zemlja, ali se upravo izlaz traži u inovativnosti poljoprivrednika, i to se možda i najbolje ogleda upravo u vinogradarstvu.

Unazad 10 do 15 godina, mnogo se ulaže u obnavljanje ove tradicije, pa je sada upravo leposavićki kraj od ove grane napravio svoj brend.

Sve je započelo od vinara Milije Jevremovića, sa svojim tada malim zasadom, kojim je obnovio pradedovsku tradiciju. On danas sa ljubavlju uzgaja svoje vinograde, širi ih i asortimane grožđa i vina, edukuje sebe i porodicu.

Po ugledu na njega, krenuli su i ostali. Najpoznatiji vinogradari u Leposaviću, koja sve više važi za vinogardski kraj ističu se porodice Radosavljević, Vulićević, a tu je i najveći – Lakićević, čija vinarija godišnje proizvede oko 30 hiljada litara raznih vina i poseduje 12 hektara zemlje pod vinogradom.

Ta grana ulazi u kartu Leposavića da možemo time da se dičimo, stvorili su brend, ističe Vučković:

„Neprestano radeći na poboljšanju, pojavljuju se na sajmovima, osvajaju vrhunske nagrade. Ne možemo da se ravnamo sa orahovačkim krajem po klimi, ali treba pozdraviti napor, sada imamo više od 15 hektara pod vinovom lozom“.

U pećkom regionu cvetaju voćnjaci

U pećkom regionu je takođe bilo zasada vinograda, nekada do 200 ha, ali sada znatno manje.

Šta je brend pećkog kraja?

Pored mlečnih proizvoda iz Rugovske klisure, to su sigurno voćnjaci – od šljive do maline.

Muljaj navodi da je uloženo dosta u voćarstvo, uključujući i u sušare, kao i u malinjake. On tvrdi da sve što se proizvede kod malinjaka se i otkupi. Što se tiče drugog voća, ima malih proizvođača, porodičnih voćnjaka, do većih plantaža.

Muljaj kao problem ističe ipak to što i pored mogućnosti, Kosovo i dalje uvozi značajne količine voća, čime se cena drži višom nego bi bila kada bi se potrebe tržišta pokrivale iz domaćeg uzgoja. Plus, kvalitet bi bio na znatno višem stepenu, navodi dalje.

„Uvozimo različite proizvode, koje sami možemo i proizvodimo. Mnogo bi bolje bilo i što se tiče kvaliteta – i on, ali i cena bi bila mnogo bolja. Uvoz proizvoda plaćamo skuplje, a naši farmeri bi na primer – kilogram jabuka naplatili 30 centi, a u marketima bi to bilo 60 ili 90“. 

Kako Muljaj opisuje situaciju u pećkom kraju, i u voćarstvu su značajna ulaganja, što preko ministarstva poljoprivrede, opštine, što preko raznih drugih organizacija, ne toliko efikasno preko nevladinih organizacija, koliko preko tzv. kooperativa, preko kojih mali proizvođači mogu onda da profitabilno nastupaju na tržištu.

U studiju Radio Goraždevca spomenut je kao poseban uspešan program saradnje dva grada – Šapca i Peći upravo u voćarstvu, tako što je grad Šabac zajedno sa kolegama iz ovog kraja uložio u zasade jagoda.

Muljaj navodi da je to bio posebno uspešan program saradnje, ali i ulaganja u poljoprivredu u zaradi znanje, jer su učili posebne metode obrade ovog voća. Na žalost, sada uspeh u ovom delu voćarstva stagnira.

„Nije više kako je bilo. Znamo da kod uzgoja jagoda, svake druge, treće godine je potrebna posebna obrada. Prvih godina je bilo sjajnih rezultata, ali ne više. Dogodila se pandemija kovida 19, ali mi i dalje pomažemo ove farmere„.

Malinjaci uvek u neizvesnosti

Slična sudbina zadesila je malinjake na Severu Kosova i u Štrpcu. Posle početne ekspanzije prethodnih godina u ovim krajevima i značajna ulaganja, kao i zaradu, Vučković otkriva:

„Malinjaci su uvek bili u neizvesnosti. Cena koja iz sezone u sezonu varira, od toga da budu prezadovoljni, do toga da im se uopšte ne isplati da rade. Znam veliki broj slučajeva u Leposaviću gde su se malinjaci ugasili. To je usled toga što oni koji poseduju hladnjače, određuju cenu i ta cena nikada nije ista. Kada ozbiljna društva ulaze, oni na početku sezone znaju kolika će cena biti na kraju i da li je to za njih isplativo. Međutim, kod malinara vlada neizvesnost i tokom leta se veća kakva će cena biti“, ističe Vučković.

Navodi primer plantaže od nekoliko hektara pod zasadom malina braće Nešović u njegovom kraju, da bi jedan od braće odustao, jer nije mogao da izdrži stres nestabilnog uređenja tržišta i određivanje cene otkupa.

„To je problem, ali i kod drugih grana, takođe, ukoliko ne bude bilo jasnije i konkretnije podrške sistema, poljoprivrednici neće dugoročno moći da opstanu“.

Vučković: Moja je misija da seljaka stavim na pijedestal

Na samom kraju, sagovornik sa Severa Kosova govori o

„Moja je misija radeći ovaj posao godinama da običnog čoveka, seljaka – stavim na pijadestal, da ga prikažemo sa svim mukama, radostima, srećom. Kad imamo još sreću nastavak tradicije kroz potomke, ništa lepše nema“.

Smatra da je vreme da u vremenu kada se čitava nacija prehranjuje veštački napravljenim i nezdravim plodovima prirode, ljudi shvate da je:

„Jedino seljak taj koji će da ponudi ono iskonski zdravo. Nije navikao da to tretira drugačije, ono što daje svojoj deci, on to i proizvede i daje na tržište“.

Seljak je sinonim za nešto što je uporno, zdravo. Njega su lomile mnoge bitke ali je opstajao

Seljak je njemu bio inspiracija da i sam izgradi svoju baštu.

„Sa Rogozne sam, ali nisam se bavio zemljom. Moji su to radili, čuvali su me od toga. Došao sam do toga da sam se zaljubio u tu zemlju. Organizovao sam dva plastenika, manja. Imam baštu na otvorenom. Sanjam o živini koja će se tu kretati, o jednom konju kog ću da jašem planinom“, ističe.

Njegova je misija da i njegovo dete – ode u plastenik, ubere krastavac, obriše rukom i pojede.

„Iz tog razloga, skidam kapu svakom poljoprivredniku, seljaka iznad svega poštujem. Ako mogu, pokušao bih na svaki način da im pomognem da prećive period posle koga će se, nadam se, podići kao feniks i podići na pijedestal da jednog dana svi kažemo – ti si glavni“, zaključuje na kraj Vučković iz Leposavića.