Opština Leposavić spada u red onih koje se mogu pohvaliti dobrom međuetničkom saradnjom, pogotovu što žitelji pripadaju raznovrsnim etničkim zajednicama i različitim verskim konfesijama. U ovom regionu, koji se prostire na 750 kvadratnih kilometara, najbrojnije stanovništvo čine Srbi, dok postoje i sela u kojima žive Albanci, Bošnjaci i Romi. Albanci naseljavaju tri sela: Ceranju, Bistricu i Košutovo; Bošnjaci većinski žive u Rvatskoj, Kaljinu, Vrbi i Berberištu, dok Romi žive u selu Kamen. Iz tog razloga, Leposavić ima dugu tradiciju dobre komšijske saradnje, čija se vrednost jedino meri time što nikada nije zabeležen ni jedan međuetnički incident.

Shodno vremenu u kojem se živi, čestim političkim tenzijama, ali i sve lošijim socijalnim prilikama, žitelji ovog dela Kosova dele zajedničke probleme.

Novinar iz Leposavića, Ivan Vučković, obilazio je u periodu od nekoliko meseci sva spomenuta sela, donoseći priču o situaciji u kojoj žive, mukama koje su svima istovetne, ali i o nadanjima koja jednako gaje.

Stanje u jednom regionu najbolje pokazuju tamošnje škole, koje usled odseljavanja imaju sve manje učenika. Dobro se pamte priče straijih meštana kada su sva sela imala više stotina domaćinstava, a škole bile male da prime sve đake.

Seoske škole ostaju bez đaka

Osnovna škola u Bistrici koja nosi naziv „Kadri Bistrica“ broji 15 učenika u devet razreda i okuplja decu iz svih okolnih sela i zaseoka. Jedina je albanska škola u opštini Leposavić i kako kaže Rudina Saljiu direktorka ove ustanove, broj učenika je znatno opao unazad nekoliko decenija:

„Pre 99., bilo je do 300 učenika, a sreća je sada što u ovom malom broju učenika, ima učenika od prvog do devetog razreda i to predstavlja dobru priču. Ima 15 učenika iz sela Ceranja, Bistrica i Košutovo, i oni su kulturni, obrazovani i vaspitani i nadamo se da će zbog boljih uslova za život u selima, ovaj broj da poraste“.

Ferid Aliju svakodnevno dovozi decu i zaposlene u Školu u Bistrici i njegovo dete pohađa nastavu. Živi u Ceranji, i kako kaže planira da tu i ostane:

„Teško je. Ima malo dece, i moje ide u ovu školu, nadam se da će zbog povratka koji se dešava, biti više đaka, a time će biti lakše za decu kada imaju veće društvo, i budućnost je izvesnija.“

Albanska sela se graniče i sa srpskim selima, poput Ibarske Slatine, Borčana i Kamenice, i svi mlađi meštani se dobro sećaju predanja o dobroj saradnji svojih predaka. Ferid to i potvrđuje:

„Stariji su imali bolje društvo, bolji život, nego mi sada. Pre rata smo ovde, zajedno sa Srbima čuvali stoku, igrali smo fudbal zajedno. Sada nema druženja, ali je zato ranije bilo dosta“.

Iste probleme ima i Osnovna škola „Stana Bačanin“ u Vračevu, u kojoj nastavu pohađaju učenici bošnjačke i srpske nacionalnosti.

U ovom regionu se prostiru sela u kojima žive Bošnjaci, ali i veliki broj sela koja su nekada naseljavali Srbi, a koja su usled odseljavanja ostala pusta. Danas je u ovoj školi svega 6 učenika, koji pohađaju nastavu od prvog do osmog razreda.

Almir Hajrović predaje veronauku učenicima muslimanske veroispovesti i prisutan je u kontinuitetu u ovom regionu, s obzirom na to da je i Imam u ovdašnjoj džamiji.

„Nekada je brojila na stotine, od 400 do 600 učenika je imala, a 2005. godine je imala, kažu, 90 učenika, vidite da sad ima samo dva učenika u petom razredu na veronauci. I uopšte, samo dva učenika u petom razredu“.

Poručuje da pokušava da nauči decu pravim vrednostima.

„Ovo je, zaista, sredina koja ne pravi razliku, jesi li ti musliman, jesi li ti pravoslavac, odakle si, šta si, i jedan prijateljski razgovor stalno vodimo i to je nešto sa čime se ova sredina ponosi“, naglasio je.

U selima u ataru Vračeva 2004. godine živelo je više od 270 porodica, i bošnjačka zajednica je činila više od 40% stanovništva, koje je bilo skoncentrisano u selima Rvatska i Kaljin, i manji deo u selima Berberište i Vrba. U srpskim selima je ostalo, mahom, staračko stanovništvo, dok u bošnjačkim selima, još uvek postoji veliki broj domaćinstava u kojima ima mladih.

Stefan Sekulić je nastavnik matematike iz obližnjeg sela Beluća i dobru saradnju, kao preduslov za dobrobit dece, ističe kao najvažniju. Tužnim ga čini činjenica da je u školi svega šest učenika.

„Danas je izuzetno teško, mali je broj učenika ovde u školi… Deca super sarađuju, nemaju nikakve etničke predrasude, tako da se oni super duže“, kazao je.

A i sami učenici svedoče o druženju i to, kako nastavnik kaže, bez etničkih predrasuda.
„Ja sam Jovan, dolazim iz Drena. Ja sam bio u školi i u Leposaviću i u Drenu, potom sam došao ovde. Ovde imam drugare, sa njima se družim, lepo mi je, zabavljamo se…“, kazao je ovaj učenik.

Njegov drug Elhan poručuje da se svi lepo druže. „On (Jovan) je najbolji, i on se sa nama druži. Mnogo je kulturan, pametan, hoce da uči, zna dobro jezike, zna sve.“

U većinski srpskom selu Beluće nadomak Rvatske školu pohađa 16 đaka.

Protojerej Milomir Vlašković koji ovde predaje veronauku takođe ističe tradicija dobrosusedkih odnosa datira decenijama unazad, kao i da dobru saradnju nisu mogle da poljuljaju ni nevolje koje su snalazile ovaj prostor.

„Naš divni, sveti Patrijarh Pavle nas uči rečima, da ne možemo da izaberemo vreme u kojem ćemo živeti, niti roditelje koji će nas roditi, ali možemo da izaberemo da budemo ljudi, to je ono što je najsvetije, najuzvišenije… Slava Bogu, zaista, nema problema. Pozvani smo da budemo jedni pored drugih, da živimo sa tim saživotom, pre svega sa puno ljubavi i poštovanja. Moramo da pronađemo tu ljubav duboko u sebi, kako su nas stari učili, da uvek budemo jedni za druge spremni, i za žrtvi i za ljubav, naravno“.

Kulturni centri, ali sa zakašnjenjem

Glavne migracije stanovništva iz svih sela u opštini Leposavić desila se sedamdesetih godina prošlog veke, u najvećoj meri, zbog nedostatka osnovnih uslova za život, a potom i zbog nedostatka perspektive za mlade.

U svim selima, ma kojoj zajednici pripadala, mladi su listom odlazili u potrazi za boljim sutra. Albanci su se odseljavali u Mitrovicu, Srbi u Kragujevac, Kraljevo, Rašku, dok su Bošnjaci svoje parče neba pronašli u Novom Pazaru. Svi će u glas reći da su i put i struja kasno stigli, a već o drugim potrebama mladih nisu mogli ni da računaju. Dom kulture, poput onog u Bistrici, nekada su mogli samo da sanjaju. Danas je oformljen, ali, čini se kasno.

Takav jedan omladinski dom je izgrađen i u selu Rvatska, na koji se mnogo čekalo. Oformljen je i tamošnji šahovski klub, u kojem je bilo dosta mladih, i koji su se mogli dičiti velikim brojem medalja. Međutim, i za ovo zdanje će reći da je zakasnilo više od dve decenije.

Oformljen je u vremenu kada su mladi u Rvatskoj uveliko otpočeli sa odlaskom, najpre preko nastavka školovanja, a zatim ostanka zbog posla koji su pronalazali. Danas se i ovaj kraj, koji naseljavaju Bošnjaci može pohvaliti velikim brojem akademskih građana.

„Dosta mladih je završilo visoke škole, da kažem fakultete. Imamo matematičara, informatičara, imamo jednog arhitektu, građevinskog inženjera. Završili su škole, našli su posao u drugim gradovima i ne vide ovde svoju perspektivu“, kazao je meštanin Haris Salković.

Kulturno i duhovno zbližavanje

Nekada se, posebno u opštini Leposavić, sistemski radilo na približavanju etničkih zajednica, o čemu najbolje, svedoče stariji meštani koji, još uvek, pamte učenje jezika komšija, ali zajedničkog rada u ovdašnjim rudnicima i fabrikama.

Skender Sadiku iz Ceranje dobro pamti i sportska druženja, kada se nije gledalo ko je Srbin, a ko Albanac. Stariji su, kaže on, mnogo lepše i bezbrižnije živeli, uprkos nemaštini i lošim uslovima za život.

„Postojala je saradnja gde je trebalo. Ja često spominjem strancima, mi smo u školi imali obavezu da učimo srpski jezik, što je bilo dobro, upoznali smo se i kroz školu. Možes li da zamisliš u to doba, albanski se zvao maternji, a verzija je bila srpsko-hrvatski koji se zvao nematernji, nije se zvao strani. A, strani smo imali engleski. Iz ovih sela bili su učitelji u Leposaviću, koji su srpskoj deci predavali albanski, i tu se već desilo približavanje, i kulturno i duhovno, jer znali smo jezike jedni drugih. Prolazili smo i sabore i slave, i sve što je bilo. Pogotovo smo se družili kroz sport“, poručio je Sadiku.

„Više sam se družio sa pravoslavcima, nego sa svojima“

Stanovnici u selima podno Rogozne gde žive i Srbi i Bošnjaci, uglavnom, se bave poljoprivredom, gde prednjači stočarstvo, ali je razvijeno i ratarstvo, povrtarstvo i voćarstvo. Uglavnom su mladji nasledili gazdinstva od svojih predaka, unoseći mnoge inovacije u ove grane.

Težak život ih je ujedinio i danas, na svakom koraku, možete videti pomoć i dobru saradnju među komšijama. Ne daju da ih bilo šta pokoleba i ističu da su jedni za druge tu i u dobru i u zlu.

„Najlepše detinjstvo sam proveo ovde i živeo sam u takvoj sredini, mešovitoj, gde sam se više družio sa Pravoslavcima, nego sa svojima. Išao sam u školu u Vračevu, završio sam Osnovnu školu, u Leposaviću sam završio srednju. Po pitanju Bošnjaka i Srba nikada nisam imao tenziju nikad u životu, ni neku zamerku sa nekim, uvek smo lepo živeli. I na svadbe, i na slave i na ispraćaje, sve smo to obilazili, sve zajedno“, kazao je meštanin Besim Đerlek.

Meštanka Elvira Salković kaže: „ I Rat je bio, mi nismo osetili tu razliku ili da te neko potcenjuje, nema to. Mi slavimo Bajram, treći-četvrti dan nam dolaze pravoslavni, znači, da podrže to. Ako oni slave Božić, mi ako ne odemo, bar smo čestitku poslali, ali u većini slučajeva se gleda da se to ispoštuje. Poštujemo se. Mi poštujemo njih, oni poštuju nas. Problema nekih nemamo, dobro se slažemo“.

I njihove komšije imaju samo reči hvale. Jevrosima Radosavljević napominje da nikada sa svojim komšijama Bošnjacima nisu imali lošu reč. Naprotiv.

„Dolazili su i na slavu i na sve. Moj Desko se družio sa njima, i oni su dolazili na slavu, i u prodavnicu da se sastave, oni zajedno. Dobra komšilačka saradnja.“

Muslimani beže za Pazar, Srbi za Rašku

No i pored dobre saradnje, permanentno iseljavanje predstavlja sudbinu svih etničkih zajednica i još jednu zajedničku muku koju dele.

Nekada je u selima u ataru mesne zajednice Vračevo, a ima ih više od 30, živelo preko 2000 stanovnika, dok su danas mnoga opustela, bez stanovnika, a u mnogima tek po desetak domaćinstava.

Rabija Usković se sa setom priseća boljih vremena: „Nekada bilo, sada se samo spominjalo. Nekada je bilo mnogo lijepo, dobro, i sabori, 8.mart, skupljali smo se u školi, u Vračevu, i to niko nije gledao da li sam ja muslimanka, da li je onaj Srbin, da li jo onaj koja vera, nego to se družilo, pevalo, igralo… Sad to nema ništa. Nije nema ništa, nema ko. Nema ko. Muslimani beže za Pazar, Srbi beže u Rašku, u Srbiju tamo dole, eto tako beže po gradovima. Nikakav zulum niko nema od nikoga, samo za kruhom hleba.“

Njen komšija Aleksandar Čolović kaže: „Sad, vidite i sami, da je Kaljin ostao, dosta, bez naroda, bez omladine. Nekada je taj Kaljin brojao šezdeset i pet-šest domaćinstava, a sad nema, što Srba, što Muslimana, ni trideset domaćinstava. Nema više“.

„Mnogo su se dobro družili i muslimančad i srpčad. Nikakve nije imalo svađe, nego smo sve zajedno čuvali stoku po šumama gore i lijepo smo živeli. Dobro sarađujemo, sila. I sad sarađujemo dobro. A, odseliše ljudi, i Srbi i Muslimani. Muslimani za Pazar, a Srbi za Rašku i za Kragujevac. Ostalo pusto, kako da ti kažem.“ (Mahmut Salković)

U Vračevu razgovaramo i sa meštanima koji izbegavaju da govore o problemima, jer u prvi plan ipak stavljaju dobre komšijske odnose, kao što su Zaim Muminović i Stanislav Čolović.

„Pravo da Vam kažem ja na tu temu ne bih, mislim da je to problem na koji se ne treba ni osvrtati, to je mnogo puta i dokazano, o tome ne treba ni polemisati, što se tiče Bošnjaka i Srba, to je na jednom super nivou, na jednom, ne znam ni sam kako da se izrazim, na jednom visokom nivou i poželeo bih svakoj sredini da ima te odnose“. 

„Mi smo ovde mešovito mesto, komšije i muslimani i Srbi. To, brate mili, lepo se slažemo, jedan kod drugog idemo, oni kod nas dolaze i mi kod njih, i o veseljima, i o žalostima, ima i đžalosti, kad ima radosti mora da bude i žalosti“.

Prohujala vremena

Na padinama Rogozne stočarstvo je najisplativije, i predstavlja tradiciju koja se prenosi s kolena na koleno. I upravo je ovaj domen poljoprivrede bio prava prilika da se mladi iz ovog kraja druže. Tu bi se sastajali, razgovarali, pravili igranke, i tako su se rađala prijateljstva.

Danas je stočara sve manje. Čobani više i ne postoje i samo se pripoveda o vremenu kada je bilo važnije kakav si čovek, a ne kojoj naciji i veri pripadaš.

Sagovornici ističu i to da su političari najveći problem, i da, upravo, oni stvaraju podele u društvu.

„Apsolutno! Kod nas običnog naroda nikada nije bio problem“, kaže Nazim Islamović, uz procene da je sada na celom Balkanu „85% međunacionalno čisto“. On prodaje rasad na pijacama od Tutina, preko Novog Pazara, Raške, Leška, Leposavića, sve do Mitrovice.

„Ako može narod u severnom delu Mitrovice, na zelenoj pijaci, da uslužuje i da se smeje jedan drugom, Albanac Srbinu i Bošnjaku, i obrnuto i da svi funkcionišemo normalno, šta tu fali?!“, postavlja pitanje i odgovara:

„Fali da se ne gleda komšiji preko puta, nego da vidimo kakvo je moje dvorište, ko sam ja i kakav sam. I, nađi sebi društvo, biraj bolje. Tako da, ja verujem, ne da verujem, nego je to neophodno, to je neminovno, da se uzmemo u pamet, od najmanjeg, do predsednika tih, ne znamo više, na celom Balkanu, dosta je bilo!“

Sveti Vrači i džamije u Rvatskoj i Ceranji

U isto vreme u Vračevu je otpočela obnova manastira Svetih Vrača, dok je u selu Rvatska nicala džamija, jedina, tada, u opštini Leposavić. Obe svetinje su završene, obavljaju se bogosluženja i ostaje trag o uzajamnoj pomoći i pravoslavaca i muslimana na izgradnji ovih verskih objekata. Danas ovi sakralni objekti, koji se nalaze u blizini jedan drugog, predstavljaju simbole saradnje i zajedništva.

Protojerej stavrofor Milomir Vlašković, govori u duhu svojih meštana: „Svetinje označavaju mesto i prostor, tu gde živimo. Manastir Vračevo oduvek je bilo stecište svih ljudi, i svih vera i nacija“.

Priseća se da su komšije Bošnjaci pre više decenija došle da čestitaju kada se podizalo manastirsko zvono koje je decenijama bilo na zemlji.

„To nas poziva da gradimo bolju budućnost. Da nađemo duboko u sebi, kako su nas naši stari preci učili, da nađemo ljubav i poštovanje, jer samo tako možemo da gledamo napred“.

Na drugoj strani, sreća je obujmila i Bošnjake koji su dobili svoju džamiju. Ranije su išli u Novi Pazar ili Mitrovicu. Sada, u novoj džamiji, petkom redovno dolazi efendija iz Novog Pazara radi džume namaza.

„Kao i svaki narod i svaka zajednica, tako i mi imamo potrebu za duhovnošću, za ispovedanjem vere, tako da izgradnjom ove džamije smo dosta toga dobili“, kaže Haris Salković, dodajući:

„Ranije smo se okupljali po kućama, bilo je to mnogo otežano, sad je lakše. Okupljamo se u džamiji za vreme nedeljne molitve, džume, petkom, i u toku meseca ramazana dolazi Imam iz Novog Pazara, koji je tu mesec dana, oragnizujemo iftare, bude i tih zajedničkih okupljanja i svega toga… Lepo je.“

„Ranije smo se okupljali po kuća, i tu smo drhtali od sreće, da taj Ramazanski post dočekamo zajedno, a sad pogotovo. Džamija je tu, deca idu tokom Ramazana, nekad idu i vikendom, kako kad, dogovore se sa hodžom. Prezadovoljni smo, prezadovoljni i sa hodžom i sa organizacijom koja je uspela ovo sve, jesu i meštani tu doprineli, ali kog god je pokrenuo hvala mu do neba.“ 

Mehmed Muminović deli radost Bošnjaka, a posebno zbog toga što je sve više mladih, primećuje, posvećeni veri. A mladi su „učeniji“.

„Mnogo više čitaju knjige, mnogo više znaju o veri. Mi stariji smo nasledili od naših starih ta verovanja i tako to, a mladi iz knjiga i oni više znaju i mnogo su više posvećeni veri od nas starijih.“

Od pre nekoliko godina i albanska sela, Ceranja, Košutovo i Bistrica dobila su svoj verski objekat. Izgrađena je džamija u Ceranji, na mesti odakle se pruža pogled na celu Ibarsku dolinu. Iako je ostalo malo ljudi, i bogosluženja su retka, ipak meštani koji su ostali, ali i oni iz rasejanja okupljaju se o velikim praznicima i u radosti proslavljaju srećne trenutke.

“Malo ima ljudi, u džamiji, ali dobar je običaj da se okupljamo barem dva puta godišnje, svi, nađemo se za Bajram“, kaže Skender Sadiku.

„Živeli smo u vremenu gde je i vera, jedno vreme, bila zabranjena, ovo je bogatstvo za Leposavić. Znači, pobožni ljudi mogu lako da se sporazmeju. Škola, kulture, crkva, džamija su bogatstvo i dobro je da Leposavić ima, i samo treba održavati“, kaže Sadiku koji je i opštinski odbornik u Severnoj Mitrovici.

„Žalosno je da danas, na Kosovu, živimo jedni do drugih, a definitivno moramo da živimo jedni sa drugima, a težimo i mi i sve zajednice, i Srbija, i Kosovo, i Albanija, čitav Balkan, da idemo prema Evropi. Proživeli smo puno loših stvari, mi koji živimo na Kosovu, ali ne toliko loših koliko su proživeli po Evropi. Kada mogu Francuzi koji su toliko ratovali sa Nemcim, vekovima, što ne možemo i mi.“

Najbolje mesto u bivšoj Jugoslaviji

Odmah iznad džamije u selu Rvatska, pažnju nam je privuklo nekoliko ljudi koji, vredno, orezuju voće. Saznali smo da su Vito i Ljube došli da pomognu prijatelju Halilu Đerleku. Na licu mesta osetili smo zadovoljstvo primera dobre komšijske saradnje.

Halil je, kao mnogi drugi, otišao put Novog Pazara, gajeći dobre veze sa korenima, ali i sa mnogobrojnim prijateljima koji ga i danas čekaju u Lešku. Otišao je nevoljno, tražeći posao, a danas se vraća sa puno ljubavi i ne dozvoljava da se pradedovsko ognjište ugasi.

„S godinama, što kažu, zec gde se rodi, tu i ugine. Meni je lepo ovde, i navečer kad se vraćam i kad hoću kući, tačno mi nešto žao da krenem odavde, čekam mrak da padne, pa da pođem. Ovde kad dođem, kao da primim infuziju, idem kući rasterećen, srećan… To su mi prijatelji, došli su da mi pomognu, da orežu voće. Mi smo sedeli, pili smo kafu, mi to dobro radimo, i Vito i Ljube su došli da mi pomognu, da orežu, to je čisto na mobu, onako. Dolazemi, ovde, i komšije drugi da pomognu, da pooru. Nekad se plati, nekad na mobu i tako. Moje mišljenje, viđenje, da u bivšoj Jugoslaviji, bolje mesto što se toga tiče, nema, i da niko nikome, evo bio je i rat, niko nikada ni šamar nije dobio od ovih ljudi. To je baš, baš primer za bivšu Jugoslaviju.“

I imam Almir Hajrović ukazuje na bogatsatvo ovog kraja. Kaže, nije slučajno što je ovde malo siromašnih. Bog daje berićet, svakom onom koji pomaže, kaže imam.

„Onaj koji daje, biće mu i dato. Onaj koji pomaže i izalzi ljudima u susret, i njemu će se u susret izaći“.

„Svako svakoga dočeka, kao brata i prijatelja, kao druga, i nikada nisu izbegavali pomoć jedni drugima. Ovo je, zaista, jedan primer, što se kaže, što sam ja video u ovom selu. Jedni drugima pomažu, da nema nikakve razlike, jesi li ti Bošnjak, jesi li ti Srbin, jesi li pravoslavac, musliman, nego se ljudi pomažu, i eto Bog je dao napretka. Ovo je selo takvo“.

Nebriga sistema

No, jedno je pomaganje i poštovanje i lep kraj, a drugo, problemi sistem koji za taj napredak nemaju sluha.

Pored dotrajale infrastrukture, odseljavanja, loših uslova za život, za stanovnike ovog dela koji imaju neprestane potreba za odlazak do Novog Pazara i Raške, predstavlja čekanje na prelazu u Jarinju. Oni, ponekad, zbog svojih potreba, i vezanosti za ove gradove, moraju i po nekoliko puta da koriste ovaj prelaz, čime „gube čitav dan“.

Obraćali su se nadležnim institucijama, apelovali da se za njih nađe rešenje, ali za sada bez odgovora. Trpe i nadaju se da će i ova muka proći.

„Jedini problem, jutros smo o tome pričali, kada smo pili kafu, i razgovarali smo da ima neki čovek, neki pametan čovek da to nešto sredi da se to malo ujedini, da to bude kao što je nekada bilo, da se naprave dva prolaza, ili da se nešto uradi za ljude koji imaju poljoprivredu ovde, žive u Pazaru, Raški ili Kraljevu, pa će da dođe da radi u selu, i da se napravi neka kartica ili nešto da se napravi da ti ljudi mogu da prođu da ne čekaju po dva sata u red. To je najveći problem, najveći problem.“

Mirsad Husković nam kaže da je insistirao kod policije da ukaže na problem ovih meštana.

„I ovim putem želim, ako neki nadležni organi vide, i čuju ovo, da nešto porade na tome, bar ako postoji neka mogućnost za nas lokalne. Onaj što dođe jednom, može da sačeka dva-tri sata, to mu se desi jednom u godini, ili na pola godine, ali mi smo svakodnevno tu. To je jedan od najvećih problema, posebno u zadnje vreme. Pre je bilo, ono, dva puta godišnje kada dolaze ovi stranci, medjutim, sad je to nešto ustaljeno, ako ne svaki, onda svaki drugi dan, gužve su i čeka se po dva-tri sata na punktu. Zato bi bilo dobro, ako ima neko nadležan da reši taj naš problem.“

Problem predstavlja i to, što se unazad dve godine u ovim selima nije ulagalo. Većih infrastrukturnih projekata nema i niti ulaganja u cilju poboljšanja životnih uslova.

Lokalna samouprava u Leposaviću se ne oglašava i nismo uspeli da razgovaramo sa granočelnikom. Svi naši sagovornici ističu iseljavanje kao jedan od najvećih problema, kao i slike opustelih sela.

Svakodnevne muke su zajedničke. Probleme dele decenijama. Ali zato, žive sa razlikama koje imaju, u dobrim komšijskim odnosima. Upravo ovakav suživot, bez tenzija i međuetničkih razmirica, predstavlja najveću zaostavštinu za generacije koje dolaze.

Bog daje berićet svakom onom koji pomaže, kako poručuje imam Halilović: „Onaj koji daje, biće mu i dato“.

Ivan Vučković