Kada se komedija „Pokondirena tikva“ prvi put pojavila 1838. godine, Jovan Sterija Popović je u njoj precizno secirao palanku, njenu potrebu da imitira, da se uzdigne iznad sopstvenog porekla i da po svaku cenu deluje „gospodski“. Gotovo dve stotine godina kasnije, njegova dijagnoza zvuči zastrašujuće savremeno, naročito kada se vešto preseli u aktuelni kosovski kontekst.

U novoj postavci Narodnog pozorišta u Prištini, u režiji Milana Karadžića i adaptaciji Aleksandra Mihailovića, „Pokondirena tikva“ više nije priča o vojvođanskoj varoši iz 19. veka, već o mentalitetu koji i danas opstaje. O društvu koje se više i ne seća u kojoj je fazi tranzicije, niti iz čega u šta, koje je zarobljeno između lokalnog i globalnog, našeg i njihovog, tradicionalnog i pomodnog.

Fema kao savremeni fenomen

Glavni lik, F-Ema, u ovoj verziji nije samo komična palančanka koja pogrešno izgovara strane reči i slepo veruje samozvanim autoritetima. Ona je simbol društva opsednutog statusom, lajkovima, titulama i brzom transformacijom identiteta.

„Nije to ona Fema iz onog (Sterijinog) vremena. To su ove današnje Feme, a ima ih svuda oko nas. Mislim da smo svi mi pomalo Feme, što nije loše, jer svi mi težimo ka nečem boljem. Ali, način na koji to radimo je jadan, strašan, kako ko“, kazala je Anika Grujić nakon premijere.

Za ulogu F-Eme zasluženo je dobila ovacije publike i priznanja kolega. Njena potreba da „postane neko drugi“ u svakodnevici kosovskih Srba dobija dodatni sloj značenja: u sredini koja se stalno, ali neuspešno politički, kulturno i društveno redefiniše, pitanje identiteta je ključno. F-Ema zato nije samo predmet podsmeha, već je tragično prepoznatljiva.

Od Sterijinog pesnika do lajfkouča

Jedan od najduhovitijih, ali i najizazovnijih zahvata ove adaptacije jeste transformacija Sterijinog pesnika u savremenog „doktora“, svojevrsnog lajfkouča. Dr Agiša funkcioniše kao precizna satira današnjeg tržišta samopromocije koje se zasniva na dugim prstima, uvek spremnim da se zavuku u tuđ džep.

„Nije moj lik napisan zvanično kao lajfkouč. Da je to napisano, pretpostavljam da bi govor bio drugačiji. Oni se sad predstavljaju kao doktori, maltene. Zato mi insistiramo da je dr Agiša, zato je i bilo možda teško napraviti lik. Da ostaneš dosledan sebi, da ne pređeš u nekog lažnog Agišu. Ali, takvih Agiša imaš danas izuzetno puno. Samo uključiš TV, Instagram profile i možeš da napraviš lik“, rekao je Milan Vasić.

U kosovskoj i srpskoj realnosti, gde se razne „ekspertize“ i titule neretko pojavljuju preko noći, ovaj lik izaziva smeh, ali i nelagodu. Publika se smeje, ali je na kraju, baš kao i kod F-Eme, suočena sa poznatim obrascima iz sopstvene svakodnevice.

Reditelj sugerisao glumcima da „igraju temperament“

Karadžiću nije bilo ni na kraj pameti da predstavu učini muzejski vernom originalu. Naprotiv, dinamika je brza, replike su oštre, a akcenat je na energiji ansambla. Temperament, kako su i sami glumci istakli uoči premijere, u osnovi je rediteljskog principa.

„To je humor ovog kraja. Kad kažem Niš, to je sve taj jug. Ovo je Kosovo, znači vrlo slično. Stojčetović i Milanče (Vasić) su bili odlučni: ’Malo ćemo još nešto da prepravimo u dijalektu‘, jer je to njihov jezik ovde. Meni je to preslatko, simpatično. Uživao sam dok sam radio. Mislim da je napravljeno nešto što će rado da se gleda. Ovo je jako savremeno, svi prisustvujemo naletu tog nekog fensi sveta, palanke u glavi. I u Beogradu je isto. Jedva čekam da igramo u Beogradu“, naveo je nakon premijere za Kim radio reditelj Milan Karadžić.

Ritam predstave je vrlo živ. Komika proizlazi iz situacije i karaktera, a ne iz puke karikature. To omogućava publici da ne ostane na nivou smeha, već da prepozna dublju društvenu kritiku. Ako ne pre, izvesno na samom kraju predstave.

v