Dodatnu presiju stvara jučerašnja ostavka visokog američkog zvaničnika za borbu protiv terorizma, koji je javno rekao da Islamska Republika „ne predstavlja neposrednu pretnju našoj naciji“ i da on ne može „čiste savesti da podrži tekući rat u Iranu“.

Tramp je više puta rekao da je Iran „desetkovan“ američkim i izraelskim napadima, signalizirajući da je u poziciji da proglasi pobedu, piše france24, pozivajući se na agenciju AFP.

Ali republikanski lider nije otišao tako daleko, i to sa dobrim razlogom. Potrebne su obe strane da bi se okončao rat, osim ako protivnik ne kapitulira.

Iran, iako je ozbiljno oslabljen vojno i politički naletom vazdušnih napada koji su počeli 28. februara, nije izrazio nameru da se preda.

Dok je Tramp rekao da su SAD uništile iransku mornaricu, njihove balističke rakete i legije njihovog rukovodstva, američki mediji su izvestili da nije u potpunosti predvideo preostali kapacitet Irana za široku odmazdu.

Tu možda leži pravi problem za Trampa, ukazuje agencija.

Kako je rat ulazio u treću nedelju, cene nafte su skočile dok se nasilje širilo po celom Bliskom istoku, od Libana do Zaliva – uključujući napade na američku ambasadu u Iraku.

Kao takav, američki predsednik plaća cenu što se pridružio strani Izraela bez mandata, ili što se nije konsultovao sa Kongresom ili svojim drugim globalnim saveznicima.

Evropljani i drugi saveznici su ljubazno odbili Trampove zahteve za pomoć u Ormuskom moreuzu, uskom zalivskom plovnom putu koji je Iran efikasno blokirao.

Tramp je juče promenio kurs, rekavši da mu više nije potrebna njihova pomoć.

U retkom priznanju, Tramp je u ponedeljak rekao da je iznenađen iranskim odmazdama usmerenim na zemlje Zaliva – od Saudijske Arabije do Katara – uprkos ponovljenim upozorenjima Teherana.

„Nije trebalo da idu na sve ove druge zemlje na Bliskom istoku“, rekao je Tramp o Iranu. „Niko to nije očekivao. Bili smo šokirani.“

Diplomatski zastoj

Ričard Has, počasni predsednik Saveta za spoljne odnose, rekao je u nedavno objavljenom biltenu da „iako su Sjedinjene Države same pokrenule ovaj sukob, biće potrebno da i Izrael i Iran potpišu da ga zaustave“.

„Što duže ovaj rat traje, to se više ravnoteža između njegovih troškova i koristi pomera ka prvom“, dodao je Has, bivši američki diplomata u administraciji Džordža V. Buša.

Za Sjedinjene Države, pored dugoročnog slabljenja Irana, pobeda znači obnavljanje pomorskog saobraćaja u Ormuskom moreuzu radi obnavljanja globalnih zaliha nafte i okončanje napada Teherana na njegove susede.

Mnogi posmatrači kažu da to neće biti moguće samo vojnom silom.

Diplomatski put se značajno suzio, ali ostaje opcija i delimično će zavisiti od dobre volje Islamske Republike.

Ostaje pitanje ko će sesti za pregovarački sto.

„U ovom trenutku nema čistih opcija, samo manje loših“, rekla je Sina Tusi, viša saradnica Centra za međunarodnu politiku, za AFP putem imejla. „Najrealniji put je pregovaračka deeskalacija koja omogućava svim stranama da sačuvaju obraz. SAD mogu tvrditi da su degradirale iranske kapacitete dok Iran tvrdi da je apsorbovao pritisak i pokazao da može da uzvrati“, rekao je Tusi.

U širem smislu, dodala je, „stabilnost Persijskog zaliva na kraju zahteva određeni stepen prilagođavanja Iranu“.

Mona Jakubijan, direktorka programa za Bliski istok u Centru za strateške i međunarodne studije, rekla je da region „trenutno živi svoj ‘scenario noćne more’“.

„Vlade zemalja Zaliva će morati da pronađu put napred koji priznaje trajno regionalno prisustvo Irana“, rekla je ona.

Do tada, američki saveznici ne kriju svoju frustraciju.

Nemački kancelar Fridrih Merc rekao je u ponedeljak da američki rat protiv Irana nije stvar NATO-a, niti će se Berlin pridružiti ratu ili pomoći u odobravanju tranzita u Ormuskom moreuzu.

Merc je naglasio da razgovori o pronalaženju diplomatskog rešenja ne mogu početi dok Izrael i Sjedinjene Države ne kažu da su postigli svoje vojne ciljeve.