Plan Z-4 bio je najambiciozniji međunarodni predlog za mirno okončanje rata u Hrvatskoj pre vojnih operacija „Bljesak“ i „Oluja“. Predstavljen je 30. januara 1995. godine kao osnova za pregovore između Republike Hrvatske i Republike Srpske Krajine (RSK).
Njegovi autori bili su međunarodni posrednici Peter Galbraith (Sjedinjene Američke Države), Leonid Kerestedjiants (Ruska Federacija) i Geert-Hinrich Ahrens (Evropska unija), uz političko učešće kopredsedavajućih Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji, Davida Owena i Thorvalda Stoltenberga. Plan je podržala međunarodna Kontakt grupa, koju su činili Sjedinjene Američke Države, Ruska Federacija, Evropska unija i Ujedinjene nacije.
Plan Z-4 nije predviđao nezavisnost Republike Srpske Krajine, već njen ostanak u međunarodno priznatoj Republici Hrvatskoj uz izuzetno široku političku autonomiju.
Najvažnije odredbe plana bile su: sopstveni predsednik, parlament i vlada Krajine, sopstveni ustav, posebna policija, sopstveni sudski sistem, pravo na posebne simbole i zastavu, mogućnost uspostavljanja posebnih međunarodnih kulturnih i ekonomskih veza, kao i dvogodišnji prelazni period za istočnu Slavoniju.
Brojni pravni analitičari ocenili su da je stepen autonomije predviđen Planom Z-4 bio među najširim ikada ponuđenim jednoj manjinskoj zajednici u Evropi.
Jedna od najpoznatijih formulacija Plana Z-4 glasila je da će biti uspostavljena „Autonomna Srpska Krajina“, ali u okviru suvereniteta Republike Hrvatske.
Ko snosi odgovornost za propast Plana Z-4? Odgovor nije jednostavan, a istorijski izvori pokazuju da odgovornost nije bila isključivo na jednoj strani.
Hrvatsko državno rukovodstvo prihvatilo je Plan Z-4 kao osnovu za pregovore, uz ozbiljne primedbe na njegov sadržaj.
S druge strane, rukovodstvo Republike Srpske Krajine, predvođeno Milanom Martićem, odbilo je čak i da primi tekst plana dok Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija ne produži mandat UNPROFOR-a. Time pregovori praktično nisu ni započeli.
Važnu ulogu imao je i Slobodan Milošević. Više učesnika pregovora, među kojima američki ambasador Peter Galbraith i evropski diplomata Geert-Hinrich Ahrens, u svojim svedočenjima i kasnijim izjavama navode da Milošević nije podržao prihvatanje Plana Z-4. Nakon što je rukovodstvo RSK odbilo da primi plan, međunarodni posrednici pokušali su da razgovaraju s Miloševićem u Beogradu, ali ih on nije primio. Prema svedočenjima pojedinih učesnika pregovora, kasnije je politički podržao odluku rukovodstva RSK da odbije plan.
Plan Z-4 nikada nije potpisan.
Danas većina istoričara smatra da je Plan Z-4 predstavljao poslednju ozbiljnu međunarodnu priliku za političko rešavanje hrvatsko-srpskog sukoba u Hrvatskoj. Njegov neuspeh otvorio je put vojnom raspletu koji je usledio nekoliko meseci kasnije.
Autor je advokat u penziji
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
