Kosovo izgleda ponovo klizi ka prevremenim izborima – to nije rezultat demokratske nužnosti, već pre posledica dugotrajnog političkog neuspeha da se izgradi konsenzus i osposobe institucije.

Iako je proces tehnički i dalje suspendovan od strane Ustavnog suda, politički signali su jasni: Kosovo ulazi u još jedan izborni ciklus koji preti da proizvede isti rezultat – blokadu, piše Radio Slobodna Evropa.

Analitičari upozoravaju da su, bez obzira na konačnu odluku Ustavnog suda u vezi s dekretom predsednice Vjose Osmani o raspuštanju Skupštine, novi izbori gotovo neizbežni.

„Svi indikatori pokazuju da, nakon isteka ustavnih rokova – ma kakvi oni bili – Kosovo očekuje novi izborni proces“, kaže analitičar Artan Muhadžiri.

Ustavni sud Kosova je doneo privremenu meru do 31. marta, kojom su suspendovani efekti dekreta predsednice.

To znači da se do tada ne može odrediti datum novih izbora, ali se ne može ni nastaviti sednica za izbor predsednika, započeta 5. marta.

Zahtev za ocenu ustavnosti dekreta Osmanijeve podneo je Pokret Samoopredjeljenje premijera Aljbina Kurtija, uz obrazloženje da proces izbora predsednika mora da se pkonča u roku od 60 dana.

Utrt put ka izborima

Prema rečima Donike Emini iz Savetodavne grupe za politike prema Balkanu u Evropi – BiEPAG, čak i ako Sud odluči u korist tumačenja roka od 60 dana, politička realnost ostaje ista: nedostatak konsenzusa učinio je izbor predsednika gotovo nemogućim.

„Trenutno ne postoji nikakav signal o konsenzusu među političkim partijama za izbor predsednika“, naglašava ona za Radio Slobodna Evropa.

Mandat Osmanijeve ističe za manje od dve sedmice.

Predsednik Kosova bira se u Skupštini, i to kvalifikovanom većinom glasova – što proces čini potpuno zavisnim od međupartijskog kompromisa. U slučaju neuspeha, ide se na izbore.

Neke političke stranke već sada scenario izbora tretiraju kao završen posao.

Premijer Aljbin Kurti sumnja da će izbori doneti stvarne promene, upozoravajući na „produžetak zakonodavne i institucionalne agonije“.

S druge strane, opozicija odgovornost vidi upravo u vlasti.

Prema rečima Bedrija Hamze, predsednika Demokratske partije Kosova, nedostatak volje parlamentarne većine gura Kosovo ka izborima, u trenutku kada mu, kako kaže, „trebaju stabilnost, odgovornost i razvoj“.

U gostovanju na televiziji Kljan Kosova pre nekoliko dana, lider Demokratskog saveza Kosova Ljumir Abdidžiku, izjavio je da su političke partije već ušle u „novi institucionalni zastoj“.

„U trenutnim okolnostima, jedino što je sigurno jesu novi izbori. Sigurno“, rekao je.

Još pesimističniji bio je Ardian Đini iz Alijanse za budućnost Kosova, koji je upozorio na mogućnost održavanja čak dve runde izbora u istoj godini, ako ni nakon novih izbora ne bude postignut dogovor o predsedniku.

„Vršilac dužnosti može ostati samo šest meseci, što znači rok do 5. oktobra. Ako do tada ne budemo imali ni predsednika ni vladu, Kosovo neće imati drugo rešenje osim da ponovo ide na izbore“, naglasio je Đini za kosovske medije.

U takvim okolnostima ostaje suštinsko pitanje: šta znače izbori?

Izbori bez promene?

Kako navodi Emini, iskustvo poslednjih godina pokazuje da ponovljeni izborni ciklusi nisu doneli suštinske promene u funkcionisanju političke scene.

I poslednji izbori – održani 28. decembra, oko deset meseci nakon izbora 9. februara 2025, potvrdili su dominaciju Pokreta Samoopredjeljenje, ali nisu osigurali stvarni kapacitet za institucionalni konsenzus.

„Vrlo je verovatno da će novi izbori dati rezultate slične prethodnim. Moguće je samo blago pomeranje procenta koji bi partije mogle osvojiti“, kaže ona.

Potencijalni novi faktor mogao bi biti eventualni povratak Vjose Osmani na partijsku scenu, ali bi i to, kako smatra Emini, donelo samo delimičnu rekonstrukciju, a ne suštinsku transformaciju političkog pejzaža.

Prema njenim rečima, problem ne leži u glasanju, nego u nedostatku kulture kompromisa.

„Ako se situacija nastavi ovim smerom, prostor u kojem građani mogu imati koristi od političkog sistema ostaje veoma sužen. To je možda i posledica čitave aktuelne krize koja najviše zabrinjava“, zaključuje Emini.

Rizik od beskrajnog ciklusa kriza

Oba analitičara upozoravaju da Kosovo ulazi u začarani krug u kojem izbori ne rešavaju krizu, već je samo ponovo proizvode.

Muhadžhiri smatra da bi, barem teorijski, bilo logično da podrška za Pokret Samoopredjeljenje oslabi zbog izostanka političke saradnje, ali nedavna iskustva pokazuju suprotno.

„Ne očekujem veliku promenu. Tako se mislilo i prošle godine i evo gde smo danas“, kaže on za Radio Slobodna Evropa.

Prema njegovim rečima, jedina stvarna promena mogla bi doći samo kao kaznena reakcija biračkog tela, „transformativno glasanje“ koje bi prekinulo „političku konfuziju“.

„U suprotnom, začarani krug će se nastaviti neometano“, kaže on.

Posledice nisu samo unutrašnje.

Muhadžiri upozorava da dugotrajna institucionalna kriza preti da Kosovo udalji i od integracionih agendi Evropske unije i da demotiviše međunarodne partnere.

„Povlačenje iz evropskih projekata smanjuje geopolitičku važnost Kosova i izbacuje ga s radara saradnje“, naglašava on.

Šta bi političke stranke trebalo da urade?

„U idealnom scenariju, nove izbore trebalo bi izbeći“, kaže Emini, ističući da još postoji mali prostor za kompromis, ali samo ako postoji ozbiljna volja za prevazilaženje blokade.

A ako Kosovo ipak ode na izbore, oni će imati smisla samo ako budu praćeni promenom političkog pristupa, dodaje ona.

„Partije treba da uđu u proces izbora s jasnim ciljem: da rade za dugoročni interes Kosova, a ne za političku dominaciju ili uske koristi. To znači spremnost za dijalog, pregovore zasnovane na programima i fokus na stvarne potrebe građana“, kaže Emini.

Skeptičan je i analitičar Artan Muhadžiri, koji ne očekuje promenu pristupa od Pokreta Samoopredjeljenje, ali ni jasnu alternativu od opozicije.

Prema njegovim rečima, ni Demokratska partija Kosova (PDK), ni Demokratski savez Kosova (LDK), ni Alijansa za budućnost Kosova (AAK) do sada nisu pokazale da poseduju uverljivu strategiju za izazivanje političke dominacije Pokreta Samoopredjeljenje.

„Ako opozicione stranke uspeju da povećaju podršku i obezbede većinu od 61 poslanika, onda bi minimalna politička odgovornost bila usklađivanje stavova i zajednička vlada u skladu s izbornom snagom“, kaže Muhadžiri, iako ne veruje da je takav scenario izvodljiv.

Prema njegovoj oceni, zaustavljanje ciklusa uzastopnih institucionalnih kriza ostaje jedina racionalna opcija i direktna obaveza političke klase.

„U suprotnom, svaka druga opcija predstavlja ulaganje u eroziju Kosova i ubrzavanje puta ka nestabilnosti“, zaključuje on.