Od 15. marta na Kosovu kreće primena Zakona o strancima i motornim vozilima, koja će, po svemu sudeći, imati velike posledice po Srbe sa severa Kosova.

Među najznačajnijim grupama koje će biti pogođene, nalaze se zaposleni u poslednjim institucijama koje i dalje rade u srpskom sistemu – zdravstvo i prosveta.

Prema podacima srpskog Ministarstva prosvete, koje je objavio koordinator Nacionalnog konventa EU za Poglavlje 35 Dragiša Mijačić, na prištinskom Univerzitetu u Kosovskoj Mitrovici i u srpskom sistemu obrazovanja je trenutno 21.528 studenata i đaka, dok je u svim obrazovnim institucijama zaposleno više od 7.000 profesora, nastavnika i nenastavnog osoblja.

Docentkinja sa prištinskog univerziteta Senka Kostić ističe da, ukoliko bi Univerzitet bio registrovan u okviru kosovskog sistema, uticaj na Srbe sa Kosova bi bio značajan, jer bi se u velikom broju povlačili ka ostatku Srbije u potrazi za obrazovanjem i perspektivnijom budućnošću.

Koliko je UPKM, pored obrazovne funkcije, značajan za građane Kosovske Mitrovice, s obzirom da tu studiraju i Srbi sa Kosova i iz centralne Srbije, ali i građani Crne Gore?

Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, pored zdravstva i osnovnog i srednjeg obrazovanja, predstavlja jedan od ključnih stubova očuvanja kulturnog i istorijskog nasleđa autohtonog stanovništva na Kosovu i Metohiji. Ovaj univerzitet upisuju studenti sa prostora čitavog Kosova, ali i iz drugih gradova Srbije, pa čak i iz Crne Gore. I ne samo Srbi, ovaj univerzitet pohađaju i pripadnici drugih, manjinskih zajednica koje žive na Kosovu i Metohiji.

Ideja o integraciji univerziteta zapravo predstavlja oblik tihog raseljavanja autohtonog stanovništva sa prostora Kosova i Metohije. Ukoliko bi univerzitet bio registrovan u okviru kosovskog sistema, to bi značajno uticalo na Srbe sa Kosova, koji bi se u velikom broju povlačili ka ostatku Srbije u potrazi za obrazovanjem i perspektivnijom budućnošću. Oduzeti jednom narodu pravo na obrazovanje i ugasiti mu univerzitet znači upravo oduzimanje i uništavanje njegove budućnosti.

Da se pomerimo nivo više, koliko Univerzitet kao jedna od dve “srpske” institucije koje su preostale na Kosovu ima i politički značaj?

Neosporno je da univerzitet, kao i osnovno i srednje školstvo, predstavljaju jedine stubove koji još uvek podsećaju na srpsku ustavnost na prostoru Kosova i Metohije.

https://www.danas.rs/vesti/politika/univerzitet-u-pristini-profesor-eu/v

Od momenta potpisivanja Briselskog sporazuma pa do danas, Srbi su izgubili gotovo sve: sudstvo, policiju, Gazivode, poštu, banke, pa čak i platno sredstvo. Integracija opština sa srpskom većinom južno od Ibra sprovedena je još ranije, dok je u proteklih nekoliko godina red došao i na sever Kosova.

Ako pogledamo sva dešavanja, jasno je da je aktuelna vlast u Srbiji, u saradnji sa Kurtijem, organizovala integraciju severa Kosova. Najpre kroz povlačenje naših ljudi iz policije, zatim kroz bojkot izbora, potom povlačenje ljudi na miting u Beograd, što je dovelo do gubitka opština, kao i kroz veliku tragediju u Banjskoj, koja je uticala na to da se veliki broj ljudi raseli sa ovih prostora.

Međutim, i pored svega toga, uprkos svim potpisanim sporazumima, Srbi bi trebalo da ostvare bar minimalna prava, pravo na obrazovanje i zdravstvo pod ingerencijom Srbije.

Kada se govori o političkom značaju, kako gledate na odnos vlasti u Srbiji, ali i vlasti u Prištini, jedne kao one koja nominalno želi da ga očuva i druge koja nominalno želi da ga integriše u Kosovski sistem?

Prilično je jasno da Kurti želi etnički čisto Kosovo. Sam način pokušaja sprovođenja Zakona o strancima, gde je ovaj zakon sveden na navodno pravno-tehničku stvar (potrebno je samo nekoliko papira), pokazuje potpuno nepoštovanje prava Srba. Da ne pominjemo negiranje postojanja univerziteta, obrazovanja i zdravstva po srpskom sistemu.

Sa druge strane, mi ne znamo šta su crvene linije aktuelne vlasti u Srbiji. Ako pogledamo deklaraciju koju su objavili predstavnici Srpske liste, uz podršku, verovatno, i rektorskog kolegijuma našeg Univerziteta, stiče se utisak da crvene linije zapravo ne postoje. Umesto toga, traži se odlaganje primene zakona, kao da je cilj da se Srbi postepeno naviknu na to da ni ovo više nemaju, ili da se u međuvremenu isele sa ovih prostora.

Tako, mic po mic, od jednog odlaganja do drugog, bez jasne politike, organizacije i plana za šta se zalažemo i šta hoćemo, naši ljudi se povlače ka ostatku Srbije. Na Kosovu ostaju oni koji više nemaju gde da odu ili oni koji su toliko obeshrabreni da više ni ne pokušavaju da traže drugačiju perspektivu.

S tim u vezi postoji li, sa druge strane, ikakav kontakt samog Univerziteta sa vlastima u Prištini, bilo sa resornim ministarstvima bilo sa predstavnicima Srba koji su u Vladi, kada se radi o integraciji?

Predstavnici našeg univerziteta razgovaraju sa predstavnicima aktuelne vlasti u Srbiji, i to je sasvim u redu; Ministarstvo prosvete Republike Srbije jeste naš poslodavac. Problem je, međutim, u tome što mi kao Univerzitet, koji ima autonomiju, ne učestvujemo direktno u pregovorima koji se tiču našeg opstanka. Takođe, nisu jasno iskomunicirane naše crvene linije. Sa druge strane, jasno je i da aktuelna vlast u Srbiji zapravo nema definisane crvene linije, već vodi politiku postepenog prepuštanja i povlačenja pred Kurtijevom represijom nad Srbima sa KiM. Takva politika deluje kao svojevrsna kompenzacija za podršku međunarodne zajednice opstanku Vučića na vlasti u Srbiji.

Koliko se problemom statusa Univerziteta trenutno bavi sam Univerzitet, spominjali ste da se dekani i rektori ne oglašavaju po tom pitanju, ali ni ni ministarstvo prosvete?

Početkom ove nedelje imali smo sastanak sa rektorom. On je zaposlene izvestio da su pregovori u toku, da se državni vrh bavi ovim pitanjem, ali i da oni nemaju konkretne informacije o tome kako ti pregovori teku.

I ovde možemo ponoviti, nije sporno da je pitanje opstanka univerziteta političko pitanje i da se u velikoj meri rešava kroz dijalog Beograda i Prištine. Međutim, mi smo akademski građani, predstavnici univerziteta i zaposleni, i imamo odgovornost, pre svega prema našim studentima, a zatim i prema široj zajednici, da se borimo za opstanak institucije, da jasno definišemo svoje crvene linije i da ne dozvolimo nemo prepuštanje i gašenje našeg univerziteta.

Vi ste u okviru organizacije Proaktiv još februara pisali međunarodnoj zajednici povodom problema na Univerzitetu, da li je sa te strane bilo ikakvih informacija ili sastanaka na kojima ste kao zaposleni na univerzitetu mogli da iznesete vaše mišljenje?

Neformalna grupa profesora sa UPKM, „Proaktiv“, imala je niz aktivnosti povodom aktuelnog problema. Nastupali smo javno i ukazivali na realne probleme sa kojima bi se Srbi sa KiM suočili ukoliko bi Zakon o strancima bio primenjen.

Ostvarili smo i aktivniju saradnju sa drugim organizacijama, kao što je Pobunjeni univerzitet u Srbiji i drugi. Redovno smo ih obaveštavali o svim dešavanjima i dobili njihovu podršku. Takođe smo uspostavili saradnju sa nevladinim organizacijama i uputili zajedničko saopštenje međunarodnoj zajednici.

Prisustvovali smo i pregovorima, gde smo izneli bojazni i ukazali na realne probleme, tražeći moratorijum na primenu ovog zakona. Organizovali smo i tribinu u Kosovskoj Mitrovici pod nazivom „UPKM: privremeno sedište – trajna institucija“ i nastavljamo dalju borbu.

S obzirom da operišete sa malim brojem informacija, šta nalazite kao osnov za dalje poteze i akcije, da li ste limitirani samo na pokušaje da saznate nešto više?

U okolnostima u kojima nedostaje jasnih informacija o toku pregovora i planovima naših državnih predstavnika, prirodno se postavlja pitanje šta mi, kao akademska zajednica, realno možemo da učinimo. Iako je jasno da je pitanje opstanka univerziteta u velikoj meri političko i da se rešava kroz dijalog Beograda i Prištine, to ne znači da je naša uloga samo da čekamo i tražimo više informacija. Naša odgovornost, kao univerzitetskih profesora i akademskih građana, jeste da budemo aktivni u odbrani institucije i interesa naših studenata i zajednice. Upravo zato moramo biti usmereni na ono što je u našoj moći, da javno govorimo, da ukazujemo na posledice odluka koje se donose i da jasno artikulišemo stavove o pitanjima koja se tiču opstanka univerziteta.

U situaciji u kojoj vlasti u Prištini pokušavaju da primenu Zakona o strancima predstave kao puko tehničko ili administrativno pitanje, naša je obaveza da ukažemo da to nije birokratska formalnost već odluka sa ozbiljnim posledicama po život autohtonog srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji. Institucije poput univerziteta, škola i zdravstvenih ustanova nisu samo administrativni sistemi već ključni stubovi opstanka jedne zajednice. Pravo na obrazovanje i zdravstvenu zaštitu na sopstvenom jeziku, kao i pravo na očuvanje jezika, kulture i identiteta, garantovano je čak i međunarodnim standardima zaštite manjina. Zbog toga je naša dužnost da budemo glasni, da pružamo argumentovan otpor i da se dosledno borimo za očuvanje tih prava i institucija koje ih omogućavaju.

I na kraju, da li, kao zaposleni na Univerzitetu, imate ikakav plan akcije ukoliko se do primene zakona o strancima ne dođe ni do kakvog rešenja na višim nivoima?

U ovom trenutku teško je govoriti o planu, pre svega zato što se ključno pitanje statusa naših institucija rešava na političkom nivou, kroz dijalog Beograda i Prištine, o čijem toku nemamo nikakve informacije. Ipak, to ne znači da univerzitetska zajednica treba da bude pasivna. Naprotiv, smatramo da je naša obaveza da kontinuirano ukazujemo na posledice koje bi primena Zakona o strancima imala po univerzitet, zaposlene i, pre svega, naše studente.

Naš cilj je da jasno pokažemo da ovo nije administrativno ili tehničko pitanje, već pitanje opstanka institucija koje su ključne za život srpske zajednice na Kosovu i Metohiji.

Zato ćemo nastaviti da delujemo kroz ono što je u našoj moći: javne nastupe, akademske tribine, saradnju sa kolegama sa univerziteta u Srbiji i komunikaciju sa organizacijama, međunarodnom zajednivom i institucijama koje mogu doprineti da se ovaj problem bolje razume. Važno nam je da se čuje glas univerzitetske zajednice i da se jasno istakne da pravo na obrazovanje na sopstvenom jeziku, kao i očuvanje institucija koje to omogućavaju, predstavlja jedno od osnovnih prava autohtonog stanovništa na ovim prostorima. U tom smislu, naša uloga je da budemo aktivni, solidarni i istrajni u odbrani univerziteta i interesa naših studenata.

Od momenta potpisivanja Briselskog sporazuma pa do danas, Srbi su izgubili gotovo sve: sudstvo, policiju, Gazivode, poštu, banke, pa čak i platno sredstvo. Integracija opština sa srpskom većinom južno od Ibra sprovedena je još ranije, dok je u proteklih nekoliko godina red došao i na sever Kosova.