"Danas u 18 časova, ispred Rektorata Univerziteta u Beogradu, počinje studentski protest „Znanje je moć“, povodom školske slave Svetog Save. U toj rečenici sažet je ceo smisao borbe koju vodimo", piše u autorskom tekstu lider pokreta Kreni-promeni Savo Manojlović.
Autorski tekst prenosimo u celosti
Pre dve godine, moj školski drug iz klupe predložio mi je da obiđemo našu staru učiteljicu iz Osnovne škole u Prištini. Otišli smo kolima do Kragujevca, gde danas živi kao penzionerka. Nekada stroga, ali uvek pravedna, vremenom je postala veliki podržavalac mog aktivizma i jedan od najvatrenijih navijača mog druga koji je inače poznati sportista i reprezentativac. Znali smo to jer se svakodnevno raspravljala na društvenim mrežama: sa botovima koji su mene vređali i sa protivničkim navijačima koji su napadali njega.
Tog dana smenjivali su se smeh i nostalgija. Iako nas je rat razdvojio, shvatio sam da smo u toj sobi nas troje, ali i njena deca ostali povezani u zajednici iz našeg rodnog grada. Neraskidivo vezani za ženu koja nas je učila prvim slovima i brojevima, ali i osnovnim moralnim vrednostima.
Priznajem, na imao sam zebnju pred taj susret. Ponekad se plašim da ideali iz prošlosti, koji su postali temelj mojih uverenja, ne izblede pred današnjom realnošću. Ali učiteljica je ostala ista. Kao samohrana majka sa dvojicom sinova, Bobanom i Acom, borila se ceo život. Posle rata je, nakon odlaska iz Prištine, radila u enklavama na Kosovu i Metohiji, u nepristupačnim krajevima, prenoseći drugoj deci ljubav prema znanju. Ostala je uporna i vredna, baš kao što je naučila i nas.
Setili smo se da mi je često govorila da ću biti advokat. Jednom je to rekla dok sam se raspravljao sa direktorkom koja se žalila zbog razbijenog prozora. Kada smo se rastajali, rekla je sa osmehom: „Nisi postao advokat, ali i dalje stalno nekog braniš.“
Studentska pobuna u Srbiji je borba protiv sistema koji nas je najpre razorao kao zajednicu, a zatim krenuo da uništava i ljude. Sistema koji je znanje i diplomu zamenio partijskom knjižicu, solidarnost ličnim egoizamom, a umesto radosti zbog uspeha bližnjih zavist i podmuklu ljubomoru.
Ta borba traje dugo. Vodili smo je kada smo branili Parkić na Banovom brdu, kada smo zaustavili Rio Tinto, kada nismo ćutali na upotrebu zvučnog topa protiv građana. U toj borbi svi biraju stranu, čak i kada odluče da stoje po strani.
Nikada ne krivim one koji se ne uključe. Ali zauvek nosim sliku iz Valjevske ulice: kiša, rano jutro, naleti obezbeđenja firme ATLAS (čiji je vlasnik slao batinaše u Rigu i Ćacilend, a čovek u četrdesetim godinama parkira kola, staje uz nas i kaže: „Kasnim na posao, ali ne mogu da prođem dok se vi borite za sve nas.“
Borba dobra i zla u Srbiji traje decenijama. Trajala je i 27. januara 1997. godine, kada je patrijarh Pavle stao uz studente i svoj narod. Trajala je i kada su meci oduzeli život Zoranu Đinđiću i Srbiju udaljili od vizije moderne zemlje koja se razvija kroz znanje i obrazovanje.
Borbu koju vode studenti i ljudi oko nas, bazirana je na pričama koje su oko nas ispisivali naši roditelji, učiteljice ili komšije. Postoje velike i male borbe, ali sve su deo jedne iste. Borbe u kojoj odlučujemo kakva će Srbija biti, i da li će znanje ponovo postati njena najveća moć.
