Sankcije NIS-u, energetska zavisnost od Rusije i novi američki Zakon o Zapadnom Balkanu pokazuju da Vašington prema Srbiji primenjuje jasnu strategiju bez popuštanja, ocenio je za N1 direktor Evropskog centra u Atlantskom savetu Jern Flek, navodeći da se od Beograda očekuju potezi, a ne čekanje odluka iz SAD.
Najveće pitanje u vezi sa odnosima Srbije i SAD ove godine jeste konkretno pitanje sankcija prema jednoj srpskoj naftnoj kompaniji. Čini se da je srpska vlada ovde čekala da se nešto desi i nije uradila ono što su Sjedinjene Države tražile od srpske vlade. Kako vi vidite tu odluku da se jednostavno sedi i čeka da SAD nešto preduzmu? Mislim, bilo je 11 meseci čekanja i nečinjenja.
„Mislim da su sankcije i pritisak ka većoj diversifikaciji, odnosno udaljavanju od ruskih izvora gasa i nafte, prisutni već dugo vremena, praktično od početka ruske invazije punog obima na Ukrajinu u februaru 2022. godine. A sada je Trampova administracija u oktobru odlučila da sprovede sankcije koje je prvobitno uvela odlazeća Bajdenova administracija. Sada je na Srbiji i Rusiji, koja ima većinski udeo u rafineriji NIS, da pronađu rešenje. To mora biti fokus. I mislim da Trampova administracija s pravom sada čeka da Srbija preduzme korake.
I kao što ste pomenuli, odluku je donela Bajdenova administracija, jer smo tek juče čuli predsednika Vučića kako kaže da je pomalo razočaran Trampova administracijom i da je očekivao više, naročito kada je reč o odnosima prema Srbiji. Neki od prethodnih ministara su čak rekli da su Albanci navijali za Kamalu Haris, dok su Srbi navijali za Trampa, i da su očigledno pogrešili.“
Ali odluku je donela Bajdenova administracija, a Tramp je samo nastavio sa njenom primenom. Dakle, praktično se ništa ne bi promenilo.
„Pogledajte, Trampova administracija je u ovom slučaju, kao i u mnogim drugim, vrlo odlučna kada je reč o sprovođenju odluka. Ona vodi vrlo tvrde pregovore u interesu SAD. I administracija, ali i Kongres Sjedinjenih Država, kao i nedavno usvojen Zakon o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana, jasno stavljaju do znanja da je diversifikacija i smanjenje zavisnosti od ruskih energetskih izvora strateški prioritet i u strateškom interesu SAD.
Videli smo to čak i u slučaju Mađarske i premijera Orbana – ideološko usklađivanje ili povoljan pogled na neku zemlju nisu dovoljni da Trampova administracija nekome omogući lak izlaz. Ova administracija vodi vrlo tvrde pregovore kada je reč o prioritetima koje smatra ključnim za SAD.“
Kad ste već pomenuli Orbana, kada govorimo o te dve situacije — Srbiji i Mađarskoj – čini se da SAD imaju, da tako kažem, dvostruke standarde. Dali su određeno vreme premijeru Orbanu, ali nisu učinili isto za predsednika Vučića i Srbiju. Zašto mislite da se to desilo?
„Pa, ne bih se baš složio sa tom procenom. Američka, odnosno Trampova administracija, dala je Srbiji nekoliko produženja rokova pre pune primene sankcija koje je donela prethodna administracija. A čak je i Viktor Orban dobio samo privremeno odlaganje koje će mu omogućiti da prebrodi svoje izbore, odnosno mađarske izbore, početkom 2026. godine. Tako da, kao što sam rekao, ideološko usklađivanje ili povoljan stav prema nekoj zemlji ne donosi mnogo slobode kada je reč o ključnim interesima koje ova administracija sprovodi i na kojima insistira.“
Pomenuli ste i Zakon SAD o Zapadnom Balkanu, koji govori o uticaju Rusije i Kine u ovom delu sveta, navodi da bi sve zemlje trebalo da budu članice EU i NATO, ali i pominje sankcije za one koji ne poštuju pravila. Kako vi vidite taj zakon u kontekstu Srbije, ali i celog Balkana?
„Mislim da je Zakon o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana, koji je uključen u Zakon o ovlašćenjima za nacionalnu odbranu, važan i veoma snažan signal da postoji kontinuovano dvopartijsko interesovanje i pažnja usmerena ka Zapadnom Balkanu u celini, ka budućnosti regiona i dešavanjima u njemu – od strane članova i Senata i Predstavničkog doma. To je veoma pozitivan signal za region, jer ukazuje na nastavak američkog angažmana.
Takođe, taj zakon postavlja i daje smernice američkoj administraciji, odnosno izvršnoj vlasti, u vezi sa nizom ključnih pitanja. To uključuje praćenje i suzbijanje zlonamernog ruskog i kineskog uticaja u regionu i izveštavanje o tome. Zakon se takođe bavi razvojnim i ekonomskim inicijativama saradnje. On nalaže administraciji da uvede sankcije pojedincima i organizacijama koji podrivaju mir i stabilnost u regionu, koji potkopavaju ili ometaju – to je formulacija u zakonu – važne regionalne sporazume, na primer one dogovorene u februaru 2023. godine u vezi sa normalizacijom odnosa između Srbije i Kosova, kao i onima koji su umešani u korupciju i kršenja ljudskih prava.
Ovo je sada savezni zakon u Sjedinjenim Državama. I iako administracija zadržava određenu slobodu u odlučivanju kako će primenjivati sankcije, ona je ipak od strane Kongresa obavezana da sprovodi ove standarde. Videćemo i nastavak interesovanja američkog Kongresa za način na koji se to sprovodi.“
Da, zakon pominje i američke investicije ovde u Srbiji. Videli smo neke od njih, poput autoputa u Srbiji, ali ono što je takođe interesantno jeste zgrada Generalštaba u Beogradu i uključenost gospodina Kušnera u taj projekat. To je suspendovano. On je rekao da ne želi da se građani Srbije zbog toga osećaju loše, ali u suštini je situacija dublja, jer se ceo slučaj nalazi pred sudovima u Srbiji. Kada pogledamo taj primer zgrade Generalštaba i Vašingtonski sporazum, u koji je predsednik Vučić otišao kod predsednika Trampa, a ništa iz njega nije ispunjeno, mislite li da Vašington to pamti na loš način?
„Mislim da je administracija fokusirana na ono što sam već naveo kao ključne prioritete, a to su smanjenje energetske zavisnosti regiona od Rusije, unapređenje regionalne ekonomske saradnje i obezbeđivanje mira i stabilnosti u regionu. Ne bih želeo da komentarišem pojedinačne poslovne dogovore poput onog koji ste pomenuli.
Ali mislim da postoji opšta zabrinutost da nedostatak demokratskog i strukturisanog rešavanja situacije u Srbiji negativno utiče na međunarodne investicije. To je, po mom mišljenju, jasno, bez obzira na pojedinačne odluke.“
A kada Zapadni Balkan posmatramo u kontekstu Trampove doktrine prema Evropi, koja kaže da je Evropa prilično slaba, šta možemo iz toga da zaključimo? Kako da tumačimo Trampov stav prema Evropi u celini?
„Mislim da smo generalno videli snažno insistiranje ove administracije na tome da Evropljani preuzmu veći deo tereta i veću odgovornost, iskreno, za sopstvenu bezbednost i odbranu, kao i za svoje susedstvo. To je pritisak koji traje već dugo kroz različite administracije.
Predsednik Tramp je na tome posebno insistirao, jasno stavljajući do znanja u Strategiji nacionalne bezbednosti da će ova administracija staviti Sjedinjene Države na prvo mesto i da će se fokusirati pre svega na zapadnu hemisferu – odnosno na bezbednost, odbranu i ekonomsku otpornost američkog kontinenta. To su prioriteti.
Istovremeno, ne mislim da to znači da ova administracija može ili želi potpuno da ignoriše dešavanja u Evropi. To se vidi kroz kontinuirani angažman u nastojanjima da se postigne mirno rešenje ruske agresije na Ukrajinu. Takođe to vidimo i kroz aktivnu ulogu administracije na Zapadnom Balkanu, možda ne u prvim mesecima mandata, ali u drugoj polovini prve godine videli smo dosta aktivnosti u vezi sa Zapadnim Balkanom, uključujući i sprovođenje sankcija protiv rafinerije NIS u Srbiji.“
