Piše: Saša Janković

Dragi moj Iljire,

Hvala ti za mišljenje o studentskom „memorandumu“. Mnogo je dobronamernije i pažljivije nego što građanski prvaci u Srbiji seciraju taj dokument i prskaju ga svetom vodicom isterujući đavola.

Ne slažem se s Tobom i slažem se s Tobom.

Ne slažem se jer političkim jezikom koji govoriš i koji priželjkuješ – gde Kosovo nije samo nacionalni simbol, već i pitanje ljudi, zajedničkog života, univerzalnosti, realnosti i mogućih rešenja – danas govori veoma mali broj ljudi. Pa dakle – verovatno ni većina studenata.

A čak i da oni, kad su sami sa sobom, o Kosovu misle slično kao Ti ili ja, stoji drugi argument: studentski pokret je ušao u politiku i želi da smeni vlast na izborima. Za to nije dovoljna obična većina, nego tolika podrška da ni krađa, ni manipulacija, ni sve ono što predobro poznajemo, ne mogu promeniti krajnji ishod.

Politički pristup koji priželjkuješ većini glasača danas je stran – komplikovan i apstraktan – posebno posle decenija urušavanja društva i sistematskog medijskog trovanja. Na kraju, gotovo svi koji pišu o real-politici i političkom marketingu insistiraju na istom: većini ljudi se treba obraćati simbolima, ne zato što su oni bolji od razuma, nego zato što pokreću ljude lakše i bolje nego iznijansiran politički jezik.

Kako znam da su u pravu? Tako što sam pokušao upravo ono što Tebi danas nedostaje kod studenata.

U svom kratkom ali intenzivnom bivstvovanju u politici, 2018.g. govorio sam i pisao da se u rešavanju tzv. kosovskog pitanja mora poći, pre svega, od ljudi koji žive na Kosovu i njihove dobrobiti. Pošto ni tada nisam bio spreman da priznam nezavisnost Kosova, niti do danas mislim da bilo ko u Srbiji ima pravo ili treba da to učini, predlagao sam da se razgovor o statusnim pitanjima odloži za trideset godina, a da se dotle fokusiramo na ono što je dobro za ljude i ozdravljenje društva.

Na demokratizaciju i normalizaciju političkog života. Na de-kriminalizaciju države i borbu protiv korupcije. Na obrazovanje bez partijskih komesara, kulturu bez podela i granica, vladavinu prava i odgovornost pred zakonom bez obzira na naciju, veru ili stranku. Na socijalnu pravdu. Ekonomiju bez političkog i mafijaškog reketa. Zapošljavanje prema struci, a ne nacionalnom i partijskom ključu. Članstvo u svim korisnim međunarodnim organizacijama. Ukratko – na stvaranje uslova za normalan život svih.

I – niko to nije podržao. Niko u Beogradu, niko u Prištini, niko u međunarodnoj zajednici. Ni jedan jedini ozbiljan glas podrške. Ali zato – od režima i njegovih medija pregršt etiketa „izdajnik“, uz sve propratne pretnje. I, zamisli, od predsednika Demokratske stranke, one kojoj je nekada predsednik bio Zoran Đinđić – distanciranje od mene i bulažnjenje o kršenju Ustava.

Da skratim – moja Srbija me ili nije čula, ili više nije umela da čuje – odavno ogluvela od galame pajaca, Iznoguda, ljudi malog dela i velikog jezika, i profesionalnih mutivoda.

Da li bi danas čula studente, čak i kada bi govorili upravo ono što Ti priželjkuješ? Mislim da ne.

Razumem tvoju kritiku. Ali jednostavno, više ne verujem da politika funkcioniše na nivou intelektualne korektnosti. Probao sam s pristupom koji tražiš. Birači me nisu čuli.

”Danas sam ovome razgovarao sa prijateljem – pametnim i otresitim čovekom koji u sebi nosi najbolje osobine našeg naroda. Ako ga pitaš šta je, neće prvo pomisliti na naciju, nego će reći: deda, otac, muž, prijatelj. Sve je samo ne nacionalista, a kamoli šovinista. Penziju je stekao u Policiji, časno. Pre nešto više od godinu dana zajedno smo, sa suprugama, istrpeli dejstvo zvučnog oružja na protestu koji su organizovali studenti.

Pitao sam ga danas šta misli o sadržini studentskog dokumenta o Kosovu.

Rekao je: „Meni je to u redu.“

Pomislio sam tada na sve što si Ti napisao. I na sve ovo što sada pišem. I na kraju iskreno zaključio – onda je i meni.

Ne mora sve da se kaže baš onako kako bismo Ti ili ja želeli, ako cilj ostaje isti i ako još postoji znanje i volja da se do njega dođe. Da li sam siguran da će tako biti – nisam. Ali verujem u budućnost.

A danas, danas je najvažnije ukloniti ono što nas sistematski udaljava od svake normalnosti.

Iskreno Tvoj,

Saša Janković