Proaktiv Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici najoštrije je osudio nedavne izjave srpskog ministra prosvete kojima se, kako navode, studenti označavaju kao „nacisti“, profesori kao „teroristi“.

U reakciji dostavljenoj medijima poručili su da u ovim njegovim navodnim rečima, ne prepoznaju tek moralni promašaj ili retoričku nepodopštinu, već:

„Simptom duboke epistemološke i političke devijacije“.

„Ovakvi iskazi ne samo da poništavaju elementarne norme javnog dijaloga, već predstavljaju paradigmatski primer diskurzivnog nasilja – forme simboličke, semantičke agresije kojom se govor koristi ne da se saopšti istina, već da se konstituiše hijerarhija značenja i moći, čime se neistomišljenici diskvalifikuju kroz jezičku patologizaciju“.

Ministrove reči su, navode dalje, u tom pogledu, nedvosmisleni simptom jednog šireg ideološkog obrasca u kojem se:

„Kritičko mišljenje više ne tretira kao konstitutivna dimenzija akademske zajednice, već kao subverzivna devijacija koju treba disciplinovati“.

„Pojam diskurzivnog nasilja označava upotrebu jezika kao sredstva hegemonijske kontrole: to je govor koji ne informiše, već stigmatizuje; koji ne razjašnjava, već uspostavlja i održava asimetrične odnose između govornika i objekta govora. Umesto da se kritičko mišljenje prepozna kao legitiman doprinos pluralizmu znanja, ono biva izmešteno u zonu pretnje, čime se epistemološki status samog mišljenja urušava“.

Kriza autoriteta i jezičko ranjavanje

Figura ministra prosvete, u skladu sa svojom institucionalnom ulogom trebalo bi da čuva autonomiju znanja. A kada ta figura poseže za, kako navode, istorijski ekstremnim metaforama, on ne argumentuje, već – iscrtava linije simboličkog bojišta.

A unutar tog bojišta:

„Studenti i profesori više nisu subjekti mišljenja, već objekti represivne semantike, označeni kao neprijatelji“.

Takvim jezičkim aktima se ne vodi polemika, ističu dalje, već se, smatraju – proizvodi epistemološka kriza moći.

„Trenutak kada nosioci formalne vlasti više ne mogu da opravdaju svoj autoritet putem znanja ili valjanih argumenata, pa pribegavaju jezičkom nasilju kako bi održali iluziju suverenosti“.

Proaktiv navodi da je njima očito da se ova epistemološka kriza moći ogleda u, poručuju, nemogućnosti vlasti da održi legitimnost kroz racionalno obrazloženje:

Njen odgovor na disenzus nije dijalog, već difamacija; ne analitička refleksija, već diskurzivno razoružavanje neistomišljenika

Moć, čiji je ministar eksponent, postaje, navode u reakciji – opsesivna i paranoična, jer oseća da je svaki govor koji joj izmiče – pretnja njenom ontološkom utemeljenju.

Takođe, u performativnom smislu, izjave ministra funkcionišu kao govorni činovi ranjavanja:

„One ne izražavaju samo mišljenje, već proizvode konkretne efekte – normalizuju ideološku kontrolu, osnažuju represivne diskurse, i poništavaju legitimnost kritike i otpora. U takvom režimu govora, univerzitet prestaje da bude locus slobodnog mišljenja i pretvara se u metu političkog disciplinovanja. Jezik ministra ovde nije samo nepristojan – on je strukturalno nasilan, jer ne preti samo pojedincima ad hominem, već vrši funkciju simboličkog gašenja samog univerziteta kao autonomnog čvorišta slobodne misli, javne odgovornosti i društvene savesti, kao prostora ontološke otvorenosti, susreta različitosti, disenzusa i pluralnosti“.

Ministar informisanja i logika „antidržavnih elemenata“

Dodatnu potvrdu ovakvog, ocenjuju, represivnog jezičkog mehanizma pruža i izjava ministra informisanja, koji, prema saopštenju, imenuje sve koji izražavaju solidarnost sa studentskim protestima kao „antidržavne elemente“.

„Ova formulacija ne predstavlja tek ideološku hiperbolu, već sledi istu logiku simboličke delegitimizacije nosilaca kritičkog mišljenja, čime se projektuje paranoična slika društva u kojoj se svaka kritika tumači kao napad na državni poredak“.

U tom ključu, poručuju, podrška studentima se više ne percipira kao čin građanske zrelosti ili etičke odgovornosti, već kao:

„Poremećaj u simboličkom telu nacije koji mora biti odstranjen. Ovakva pozicija vlasti operiše u duhu logike imunizacije: kritički glasovi se predstavljaju kao maligni tumor, kao unutrašnji patogeni faktor, čija je eliminacija neophodna zarad ‘zdravlja sistema'“.

Retorika straha, a ne snage

Za Proaktiv Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, ističu, ovakve izjave predstavljaju ne samo povredu etike javnog govora, već i direktan napad na samu suštinu akademske misije, na samu ontološku srž univerziteta.

„Podsećamo da univerzitet ne postoji da bi afirmisao hegemonijske narative vlasti, već da bi ih dovodio u pitanje – artikulisano, argumentovano i odgovorno. U tom svetlu, smatramo da retoričko targetiranje studenata kao ekstremista, a profesora kao neprijatelja države, od strane ministara u Vladi Republike Srbije, predstavlja sistematski pokušaj ostrakizacije univerziteta i akademske zajednice iz javne sfere i njihovo premeštanje iz moralnog i političkog horizonta na margine društvene legitimnosti – prikazujući ih kao navodni bezbednosni rizik“.

Na koncu, zaključuju u reakciji, retorika kojoj pribegavaju ministri ne izvire iz pozicije suverene snage, već iz duboko ukorenjenog straha da bi autentičan susret sa kritikom mogao pokrenuti procese transformacije postojećeg društvenog horizonta, koji bi neminovno narušili stabilnost hegemonijskog diskursa.

„Umesto da se s tom kritikom ulazi u dijalog, ona se preventivno kriminalizuje, jer je upravo njena artikulisana mogućnost prepoznata kao pretnja. Takva retorika, stoga, nije izraz političke samouverenosti, već performativna maska nemoći, koja pokušava da istinu učini nelegitimnom pre nego što uopšte progovori“, navodi Proaktiv Univerziteta u Prištini.