„Nekoliko nedelja bili su zatvoreni i brutalno mučeni, sa teškim telesnim povredama. KFOR ih je oslobodio.“ Ovako advokat i zastupnik žrtava Aleksandar Olenik opisuje sudbinu grupe Srba sa Kosova koje zastupa, a čiji slučaj vezuje upravo za period nakon povlačenja srpske vojske i policije sa Kosova – deo ratne i poratne stvarnosti koji je ostao izvan osuđujućeg dela prvostepene presude Hašimu Tačiju, Kadriju Veseljiju, Redžepu Seljimiju i Jakupu Krasnićiju za zločine protiv čovečnosti. Olenik za N1 tvrdi da je američki KFOR zatočenike izvukao iz jednog objekta OVK, razоružao pripadnike koji su tamo bili, snimio mesto, prikupio dokaze i žrtve prebacio u Bondstil na višemesečno lečenje. „Ceo taj proces je dokumentovan“, kaže. Upravo zato smatra da bi oslobađajući deo presude, ali i visina kazni, morali da budu predmet žalbe Tužilaštva.
Olenik ne govori o anonimnim žrtvama. Kaže da su među ljudima koje njegova kancelarija zastupa bili nastavnici, direktor škole i drugi „viđeniji Srbi“ koji su, nakon povlačenja srpskih snaga, ostali na Kosovu verujući da im se ništa neće dogoditi.
„Oni koji su ostali svesno nakon povlačenja bili su ubeđeni da im se ništa loše neće desiti. Imali su zaštitu i komšija i ostalih. Ali su došle druge jedinice iz drugih delova Kosova koje su nasumično hapsile viđenije Srbe“, rekao je Olenik.
Potom opisuje ono što je, prema njegovim rečima, usledilo:
„Ovi ljudi koje ja zastupam bili su viđeniji Srbi – nastavnici, direktor škole, taj profil ljudi. Nekoliko nedelja bili su zatvoreni i brutalno mučeni, sa teškim telesnim povredama.“
Njih je, kaže, oslobodio američki KFOR.
„Došli su, razoružali pripadnike OVK, snimili sve, napravili dokaze, ove ljude odveli u bolnicu, u Bondstil, lečili ih. Sve što se dešavalo u tom logoru – postoje fiksirani dokazi. Ti dokazi su izvedeni na ovom suđenju.“
„Samo osnivanje tog logora – NATO, odnosno KFOR, znao je za njegovo postojanje. Znali su i ko rukovodi, kada je osnovan, ko dovodi ljude. Celu tu strukturu, komandu, znali su.“
Jedan od Olenikovih klijenata svedočio je neposredno pred Specijalizovanim većima, dok su izjave ostalih, kaže, prethodno snimljene i korišćene u postupku.
„Tu je utvrđeno sve“, poručio je.
„Sud nije hteo da preuzme rizik“
Upravo zbog toga Olenik problematizuje deo prvostepene presude u kojem četvorica optuženih nisu proglašena krivima za zločine protiv čovečnosti.
Na pitanje zbog čega taj deo nije završen osuđujućom presudom, odgovara:
„Sudsko veće nije htelo da preuzme rizik, po mom mišljenju, da osudi optužene za taj deo. Ne znam iz kog razloga.“
A šta bi bio rizik?
„Da presuda bude poništena po žalbi.“
Ipak, smatra da je upravo time otvoren prostor Tužilaštvu:
„Tužilaštvo mora da se fokusira na dve stvari. Prva su zločini protiv čovečnosti, za koje su oslobođeni, a druga je sama kazna.“
Za Olenika, 25 godina zatvora, kada su već utvrđeni ratni zločini i ubistva, nije kazna koju bi opisao kao posebno visoku.
„Većina današnjih komentatora rekla je da je to velika kazna. Ja se ne bih složio.“
Kaže da je praksa međunarodnih i hibridnih sudova u predmetima sa utvrđenim ubistvima išla ka doživotnim ili kaznama bliskim doživotnoj.
„Čisto iz ugla pravde, zakona i žrtava – ako je već utvrđen ratni zločin, onda mislim da bi kazne morale da budu adekvatne tome.“
Žrtve nisu očekivale osuđujuću presudu
Upadljiv deo Olenikovog svedočenja nije samo njegova procena visine kazne, već i reakcija žrtava koje zastupa. Kaže da je sa njima razgovarao i pred izricanje presude.
„Uglavnom su svi bili iznenađeni. I pored mog ubeđivanja da će presuda biti osuđujuća, pozitivno su iznenađeni jer nisu očekivali osuđujuću presudu.“
Zašto?
„Oni su sa Kosova izbegli ovde i imaju traume. Bili su u jednom od ovih logora koji je predmet optužnice i njihov pogled na sve ovo potpuno je drugačiji“, rekao je.
Jedan od njih presudu nije dočekao.
„Nikada se tih trauma nisu na zadovoljavajući način rešili. I dalje imaju posledice. Jedan od njih je u međuvremenu i preminuo.“
Ipak: Prepoznati su kao žrtve
Za njegove klijente, kaže Olenik, važna stvar dogodila se još na početku procesa – formalno su prepoznati kao žrtve.
„Žrtve prvo žele satisfakciju od okoline – da budu priznate kao žrtve“, rekao je, dodajući da su pred ranijim međunarodnim tribunalima često bile posmatrane prvenstveno kao dokazno sredstvo, dok im Specijalizovana veća daju i poseban procesni položaj i određena prava.
„Moja kancelarija i kolege koji se bave tim pitanjem su, momentom osnivanja ovog suda, predložili i pokrenuli inicijativu da se oformi fond iz kojeg bi se izvršila naknada štete, a da onda kosovski sudovi to naplaćuju od onih koji su osuđeni na Kosovu. Nije zaživela ta inicijativa, ali nije ni odbijena, objašnjava.
Presude kao istorijski izvor, obrazovanje i mediji kao poluge
Na kraju razgovora Olenik je pitanje presude prebacio sa sudnice na širi društveni teren – na način na koji se o ratovima, zločinima i odgovornosti govori mladim generacijama.
„To nije došlo odjednom. To je proizvod obrazovanja, istorije, pogotovo naše istorije, praktično propagande i medija. To su dve osnovne poluge kojima se formira javno mnjenje“.
Promenu vidi u dugoročnom menjanju političkog i društvenog odnosa prema prošlosti, a sudske presude – kada postanu pravosnažne – upravo kao jedan od mogućih temelja za takvo suočavanje.
„Ova presuda, kada postane pravosnažna, bila bi jedan od istorijskih izvora koji bi mladi ljudi mogli da koriste za formiranje svojih stavova. Na nama je da uradimo naš deo posla i damo priliku budućim mladim naraštajima da im ostavimo bar donekle tu istoriju koja je utvrđena presudama – ne samo ovom, nego svim presudama koje imamo“, poručio je.
Olenik je ocenio da je za deo njegove, ali i mlađih generacija, vreme za takvu promenu možda već propušteno, zbog čega odgovornost vidi upravo na starijim generacijama – da budućima ostave prostor u kojem se prošlost neće graditi samo na nacionalnim interpretacijama, već i na onome što je utvrđeno pred sudovima.
