Čemu nas uči izveštaj Stejt departmenta o Srbiji i regionu i zašto je Vučić pohrlio da celu zemlju ponudi Trampu kao resurs?
Izveštaj Stejt departmenta o politici Sjedinjenih Država za region Zapadnog Balkana, objavljen u maju, kratak je tekst. I direktan, kao što nas je režim Donalda Trampa i navikao.
Dokument proglašava kraj jedne epohe. Politički projekat starateljstva posle ratova i navodne demokratizacije sada se prevodi u neku vrstu komercijalno-bezbednosnog dila.
Izostavljeno je i ono što bismo mogli nazvati „vrednosnim rečnikom“. Ljudska prava i demokratija su preskočeni kao lepe reči čija je suština, da se ne lažemo, i do sada padala pod točkove ekonomskih interesa.
Tri nova stuba
Upražnjeno mesto zauzimaju tri povezana stuba: stabilnost, komercijalna saradnja, i suzbijanje uticaja Rusije i Kine.
Stabilnost je viđena kao preduslov. Zagovara se pozitivan odnos sa svima u regionu, a kao neuralgične tačke navedeni su Bosna i Hercegovina i odnos Srbije i Kosova.
Rešenja se nalaze u „zajedničkoj ekonomskoj agendi“ i „trajnim dogovorima koji su prihvatljivi za sve strane“. Pravi cilj je „takmičenje za komercijalne interese SAD“.
Zemlje Balkana u ovoj jednačini gube svaki privid političkog subjekta i postaju isključivo resurs. U slučaju SAD, region je viđen primarno kroz prizmu „transportnih koridora“, „prirodnih resursa“, „kvalifikovane radne snage“ i tržišta za američki izvoz.
U tom ključu i čitav narativ o suzbijanju „malignog uticaja“ Rusije i Kine – koje, prema dokumentu, „koriste nestabilnost“ – služi kao alibi. Drugim rečima, „stabilnost“ nije ime za mir, nego za uslove poslovanja i komercijalni prodor Vašingtona.
Šta je to „vladavina prava“
S tim u vezi je i jedina kategorija liberalnog starateljstva koja u dokumentu opstaje – vladavina prava. Međutim, njen sadržaj je izvrnut, ako je sadržaj te sintagme ikad i postojao.
Vladavina prava se ne pojavljuje kao odgovornost vlasti građanima, nego kao „predvidljivo, transparentno okruženje u kojem američke kompanije napreduju“. Demokratski sadržaj je uklonjen i zamenjen komercijalnim. „Transparentnost“ je stavljena u direktnu vezu sa javnim nabavkama koje „favorizuju američke kompanije“.
Najistaknutiji posao vezan za američki – i to predsednikov porodični – kapital u regionu slikovito pokazuje o čemu se radi: plan Džareda Kušnera, Trampovog zeta, da beogradski Generalštab pretvori u luksuzni hotel vođen je tajnim ugovorom i pravnim nasiljem kojim je skinuta zaštita sa spomenika kulture, a potom i posebnim zakonom kako bi se zaobišli propisi. Povrh svega ide i besplatan zakup na 99 godina.
Isti obrazac, koji podrazumeva direktne dogovore, prekrajanje zakona, izostanak transparentnosti i konkurencije, prati i plan Kušnera da izgradi luksuzni rezort u zaštićenom području albanskog primorja.
Drugim rečima, od periferije se očekuje da servisira interese američkih kompanija i kupuje američke proizvode i usluge.
Eh da, dajte i vojnike
U dokumentu Stejt departmenta se ističe potreba da se vojske u regionu modernizuju i dostignu izdvajanja od pet odsto BDP-a za „odbranu“. Nije teško pogoditi u kupovinu čijeg naoružanja ovaj novac treba da se slije.
Periferija je tu i da, po potrebi, popunjava praznine. Albanija, Bosna i Hercegovina i Kosovo šalju ljudstvo u Međunarodne stabilizacione snage za Gazu. „Prelaz iz korisnika u pružaoca bezbednosti“, kako to dokument formuliše, materijalizuje se doslovno.
Te vojne snage pritom nisu plavi šlemovi Ujedinjenih nacija, nego struktura pod direktnom američkom komandom i ličnim predsedavanjem predsednika SAD, raspoređena iza izraelskih linija.
Vojska sa Balkana u ovoj transakciji, kojom lokalne vlasti kupuju poverenje Vašingtona, ulazi u minsko polje pošto je više tela UN okarakterisalo izraelsko delovanje kao genocid.
Transformacija iz „korisnika u pružaoca bezbednosti“ zapravo znači autsorsing prljavog posla za potrebe centra.
I gas, i gas
Doktrina koju definiše izveštaj možda se najjasnije vidi na polju energetike. Zavisnost regiona od ruskih energenata definisana je kao „strateška ranjivost“.
I dok SAD uporno drže sankcije protiv NIS-a zbog ruskog vlasništva, sa Srbijom potpisuju Sporazum o strateškoj saradnji u energetici. Ministar spoljnih poslova Republike Srbije, Marko Đurić, ovaj dokument je opisao kao nešto što će „olakšati zelenu tranziciju u Srbiji“ i omogućiti „bolji pristup čistoj energiji“.
Vašington region vidi kao mesto na kojem može da plasira svoj tečni gas, male nuklearne reaktore i infrastrukturu za obnovljive izvore energije. To se prodaje kao alternativa ruskom monopolu i diverzifikacija iako vodi uspostavi drugog, američkog monopola.
Samo svoji, u stvari – svačiji
Lokalni kompradori na ovakvu stratešku postavku odgovaraju sa entuzijazmom. Gotovo u isto vreme kada je javnosti predstavljen izveštaj Stejt departmenta, Foks njuz je objavio tekst Aleksandra Vučića. „Drugi traže milostinju, mi hoćemo dilove“, poručuje Vučić.
Iako je Vučićev narativ uvijen u suverenističko ruho, dodvoravanje Trampu doseže nivo odvratnosti, na celu Srbiju se kači papirić na kojem piše – „rasprodaja“.
Srbija reklamira sopstvenu podređenu funkciju kao prednost: rezerve litijuma „vitalne za zapadnu industrijsku nezavisnost“, koridore i vladu okrenutu „delanju umesto ideologiji“.
Vučić se svakom centru obraća njegovim rečnikom: Vašingtonu jezikom „dilova“, a Briselu jezikom evropskog puta. Moskvi i Pekingu jezikom bratstva.
„Suverenitet“ koji Vučić proglašava zapravo je sloboda da istovremeno bude svačiji resurs. Suština te svestranosti je da nijedna reč ne obavezuje.
Uostalom, on ne nudi ništa svoje. Prodaje odustajanje od svakog horizonta izvan upotrebljivosti, pristanak da budućnost regiona više ne bude pitanje šta želimo da postanemo, nego kome ćemo i po kojoj ceni biti od koristi. Vučiću, ali i drugim političkim liderima u regionu, to ne pada teško.
