Ostrvo Diego Garcia u Indijskom okeanu nalazi se oko 4.000 kilometara od Irana. Pokušaj da ga Iran pogodi raketama izazvao je uzbunu zbog raketnih kapaciteta te zemlje i povećao strah da bi Teheran mogao ciljati velike delove Evrope, teoretski čak i Kosovo, piše Radio Slobodna Evropa.
Raketni projektili ispaljeni su 20. marta prema američko‑britanskoj vojnoj bazi – jedan je otkazao, a drugi je oboren. Onaj koji je uspeo da poleti preleteo je oko 3.000 kilometara od mesta lansiranja.
Izraelska vojska saopštila je da je Iran ispalio balističke rakete dugog dometa prema američkom cilju, pokazujući kapacitete od oko 4.000 kilometara – dovoljno da bude na nišanu i nekoliko evropskih prestonica.
„Ove rakete nisu namenjene za gađanje Izraela. Njihov domet obuhvata evropske prestonice. Berlin, Pariz i Rim nalaze se unutar zone direktne pretnje“, rekao je načelnik izraelske vojske Eyal Zamir.
Institut za proučavanje rata (ISW), sa sedištem u Vašingtonu, ocenio je da je to bio najudaljeniji iranski pokušaj gađanja nekog cilja raketama do sada.
„Napad je pokazao da iranske rakete mogu premašiti granicu od 2.000 kilometara, koju je režim dugo predstavljao kao samonametnuto ograničenje… Ovaj pokušaj napada dovodi u pitanje neke pretpostavke o iranskom raketnom programu, posebno u pogledu pretnje koju može predstavljati za Evropu“, navodi ISW.
Do sada se verovalo da Iran nema kapacitet da gađa ciljeve na takvim udaljenostima, dok je sam režim tvrdio da je postavio limit od 2.000 kilometara na svoj program balističkih raketa, piše RSE.
Prema procenama američke obaveštajne zajednice, Iran raspolaže sa oko 14 različitih vrsta takvih raketa, opremljenih nuklearnim ili konvencionalnim bojevim glavama.
Na upit Radija Slobodna Evropa, NATO nije komentarisao napade na Diego Garciju niti iranske raketne kapacitete, već se pozvao samo na raniju izjavu u slučaju kada je Turska uspešno presrela slične iranske napade.
Dok se sposobnosti iranskih raketa i dalje procenjuju, jedan zvaničnik EU rekao je za Radio Slobodna Evropa, pod uslovom anonimnosti, da je ovo nova dimenzija rata s Iranom, te da je protivvazdušna odbrana kontinenta, četiri godine nakon početka rata u Ukrajini, značajno oslabljena.
Do sada je EU izdvojila više od 70 milijardi evra vojne pomoći Ukrajini za borbu protiv ruske invazije.
Mark Cancian, penzionisani pukovnik američkog marinskog korpusa i sada viši savetnik u Centru za strateške i međunarodne studije u Vašingtonu, smatra da je pretnja Evropi „veoma realna“.
Prema njegovim rečima, na osnovu demonstriranog dometa ranijih raketnih lansiranja, Iran bi mogao gađati pojedine delove jugoistočne Evrope.
Navodi i da su Sjedinjene Države i NATO ovaj rizik predvideli odavno te da su zato izgradili sisteme protivraketne odbrane u Poljskoj i Rumuniji, ali upozorava da Evropa i dalje nije potpuno spremna.
„…jer je pretnja relativno nova. Prvi koraci za odbranu od Irana su preduzeti, dok se istovremeno razvijaju kapaciteti na istoku za odbranu od ruskih raketa i dronova. Poljska je izgradila snažnu vojsku i moćan sistem protivvazdušne odbrane, a slične korake preduzimaju i baltičke zemlje“, rekao je Cancian za program Exposé Radija Slobodna Evropa.
Skeptičniji pogled na sposobnost Irana da direktno pogodi Evropu ima Gordan Akrap, bivši zvaničnik hrvatske obaveštajne zajednice i sada predavač na Sveučilištu za odbranu i sigurnost „Dr. Franjo Tuđman“.
„Prvo, treba potvrditi da li Iran uopšte ima rakete koje mogu pogoditi ciljeve na udaljenosti od 4.000 do 5.000 kilometara. Čak i ako poseduje takve mogućnosti, uzimajući u obzir veliku flotu u Mediteranu i raspoređene antiraketne sisteme, uveren sam da bi te rakete bile uništene tokom prilaska, jer bi morale preleteti preko Izraela ili Turske. Vrlo verovatno bi bile neutralisane u tom prostoru“, rekao je Akrap za Exposé.
U ovom kontekstu, i Kosovo ulazi u analize zbog svoje međunarodne prisutnosti.
Kosovo je domaćin mirovne misije NATO‑a, KFOR‑a, kao i najveće američke baze na Balkanu – Bondstila. Prema mišljenju oba stručnjaka, to čini Kosovo potencijalnom metom, ali ne i nezaštićenom.
Pukovnik Cancian naglašava da je Kosovo obuhvaćeno NATO‑vim protivraketnim sistemom u Rumuniji i da dodatno može ojačati svoju odbranu kroz blisku saradnju s Alijansom.
„Mnoge zemlje imaju odnose s NATO‑om koji im omogućavaju koordinaciju u oblastima poput protivvazdušne odbrane. Primera radi, Švedska i Finska su imale takvu saradnju mnogo pre nego što su postale članice. Dakle, moguće je staviti manju zemlju pod NATO zaštitu i bez njenog formalnog članstva“, rekao je Cancian.
NATO, odnosno njegova misija KFOR, nadzire niski vazdušni prostor Kosova, dok je visoki vazdušni prostor – iznad 6.200 metara – pod kontrolom Mađarske, zemlje članice NATO‑a.
Premijer Kosova Aljbin Kurti obećao je da će tokom novog mandata vlade biti izdvojeno više od milijardu evra za Kosovske snage bezbednosti (KBS), koje već poseduju oružje kupljeno od NATO saveznika.
Akrap se slaže da Kosovo ima koristi od odnosa s NATO‑om, ali smatra da se budućnost bezbednosti ne može oslanjati isključivo na velike strukture poput Evropske unije i NATO‑a, zbog složenosti odlučivanja.
On naglašava da fleksibilniji oblici saradnje – poput sporazuma o odbrani Kosova sa Albanijom i Hrvatskom – mogu pomoći da se bolje pripremi za buduće izazove.
„Niko ne može izaći kao pobednik iz bilo kakvog sukoba ili rata ako deluje sam. Zato je potrebno graditi partnerstva, i na međunarodnom i na unutrašnjem nivou. Podela ne koristi nikome, osim napadačima“, rekao je Akrap.
Kosovo nema diplomatske odnose s Iranom, koji se svrstao uz Srbiju u protivljenju priznanju kosovske nezavisnosti. Nekoliko građana Srbije na društvenim mrežama delilo je koordinate američke baze Bondstil, pozivajući Iran da je napadne, piše RSE.
NATO je za Radio Slobodna Evropa saopštio da KFOR nastavlja obezbeđivati mirno i sigurno okruženje za sve građane Kosova, dok su vlasti u Prištini poručile da pomno prate moguće implikacije rata, ali zasad nisu izneli više detalja.
Cancian ocenjuje da su Kosovo i Evropa već indirektno uključeni u ovaj rat kroz nestašice energije, blokade transporta nafte u Hormuškom moreuzu i ekonomsku neizvesnost.
Akrap upozorava da one s pravom treba da budu zabrinute i zbog potencijalnih terorističkih napada pojedinaca ili mreža povezanih s Iranom.
„Ne treba zaboraviti činjenicu da su mnogi pripadnici različitih šiitskih organizacija već napadali zapadne i izraelske ciljeve širom sveta“, kaže Akrap.
Sukob u Iranu izbio je 28. februara, kada su Sjedinjene Države i Izrael pokrenuli zajedničke napade s ciljem ograničavanja nuklearnog programa Islamske Republike. U odgovoru, Iran i njegovi saveznici gađali su Izrael i američke ciljeve u savezničkim državama – od Saudijske Arabije do Kipra.
Cancian navodi da je napad na Diego Garciju bio signal da Iran ima još „karata u rukavu“, uprkos sedmicama intenzivnih borbi.
„Drugim rečima, on gađa zemlje koje ugošćuju američke baze ili dopuštaju SAD‑u da koristi njihove baze“, rekao je.
Prema njegovim rečima, niko sa sigurnošću ne može znati koliko će sukob trajati, pa izbegava jasne prognoze. Ističe da su potencijalni pregovori o kojima se govori izuzetno složeni, jer bi se šest strana moralo usaglasiti: SAD, Izrael, posrednici, Iranska revolucionarna garda, zemlje Zaliva i ključni globalni akteri – Evropa i Japan.
Ukratko, stručnjaci opisuju situaciju kao „evoluirajuću pretnju“, u kojoj sve više država razvija kapacitete za gađanje ciljeva na velikim udaljenostima. To znači da Evropa, smatraju, mora biti spremna na svet u kojem pretnje više nisu geografski ograničene.
U tom okviru, Akrap naglašava da Kosovo mora postupati mudro, voditi odgovorne politike i prihvatiti strateške kompromise koji bi unapredili odnose zemlje s EU‑om i NATO‑om.
