Za profesorku Valentinu Pitulić sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, najveća tuga u životu čoveka jeste gubitak države, uz gubitak majke. Govoreći o budućnosti Univerziteta, poručila je da srpsku zajednicu može da brani samo onaj ko se „nije zakleo na Ustavu Kosova“, naglašavajući da je život na Kosovu i Metohiji čast, a ne hendikep. Istrajnost, zajedništvo i unutrašnja snaga, smatra ona, predstavljaju ključ opstanka: „Čovek ako nije uspravan, postaje ništa.“

Govoreći na tribini „UPKM – Privremeno sedište, stalna institucija“, posvećenoj posledicama Zakona o strancima i budućnosti Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, profesorka Pitulić istakla je da život na Kosovu i Metohiji nosi posebnu odgovornost i da se snaga i zajedništvo stiču kroz teške trenutke.

„Ja danas imam dve radosti. Prva je da smo mi na Filozofskom fakultetu konačno progovorili. Druga je da smo mi u ovoj sali progovorili, bez obzira na to ko je ovo organizovao – opozicija ili neko ko nije ni u jednoj partiji, kao što ni ja nisam ni u jednoj partiji, ali mi se čini da nemamo pravo na ćutanje.“

Profesorka se osvrnula na svoje studentske dane i rad na Univerzitetu u Prištini, podsećajući na kvalitet obrazovanja i profesore koji su je oblikovali.

„Ja sam od 1982. na Fakultetu, završila sam studije u Prištini i zaista sam ponosna na sve ono što su nas učili naši profesori. Nije Prištinski univerzitet ono što se priča po centralnoj Srbiji: dođeš i uzmeš diplomu. Ne, imali smo sjajne profesore, imali smo od koga da učimo. Imali smo sreću da studiramo književnost, pa je tamo bila i narodna književnost, pa je tu bio i Marko Kraljević, učili smo Njegoša i Đuru Jakšića, i njegovu ‘Otadžbinu’ i ‘Ostajte ovdje’.“

Prisetila se i 1999. godine, kada se Univerzitet u Prištini „polako osipao“ i kada se odlazilo put severa.

„Mi smo bili 1999. godine u Rektoratu nekoliko puta. Nas je okupljao tadašnji rektor i nikada neću da zaboravim engleskog generala, a tu je bio i Majk Džekson (prvi komandant KFOR-a) koji je tada rekao da neće da krene na Ruse da ne bi izazvao Treći svetski rat. Mi smo bili u toj sali Univerziteta koji se polako osipao. Neki su odlazili da spasu živu glavu ili svoju decu, ostali su oni koji su bili spremni da budu ‘raspeti na krstu’. U tom trenutku engleski general je ustao i rekao: kad sam prolazio kroz Skoplje, Makedonci su rekli da su Srbi ‘ludo hrabar narod’, hajde, budite hrabri – ostanite. I nismo ostali.“

Profesorka je potom podsetila na dolazak patrijarha Pavla u univerzitetsko naselje, koje je, kako kaže, moglo da se brani.

„Da smo imali malo više srčanosti da ostanemo u univerzitetskom naselju, jer su oni tada nama govorili: postavićemo tenkove, džakove, nadletaće vas helikopteri, molim vas, nemojte da idete. Nažalost, odlazilo se polako put severa. Patrijarh Pavle je došao u univerzitetsko naselje, pitali smo šta da radimo, a on je rekao: Ostanite, deco. Ko izdrži do kraja, spasiće se.“

„Živeti na Kosovu i Metohiji nije hendikep, već čast“

Prema njenim rečima, živeti danas na Kosovu i Metohiji nije hendikep, već čast.

„Da se čovek zaista zapita: Čime sam zaslužio da budem ovde, kada smo jedna karika između onoga što je bilo i onoga što će da bude, nadam se, a što biti ne može.“

Istakla je i da nemaju prava da zaborave žrtve niti da izdaju sećanje na kolege.

„Mi nemamo pravo da izdamo ikonu profesora Andrije Tomanovića, koji je ostao na svojoj klinici potpuno sam. Nažalost, i njegovi đaci su ga napustili i sa svog radnog mesta je otišao u legendu. Kosti mu nisu pronađene, ne zna se šta je sa njim. Na našem Ekonomskom fakultetu ubijen je jedan profesor, dva radnika, a profesor Dragoljub Bašić u centru Prištine, naočigled Albanaca i KFOR-a, zverski je ubijen. Neka nam ovo budu primeri kako treba da se ponašamo kada je najteže.“

„Dve najveće tuge u čovekovom životu – kad umre majka i kad umre država“

Dodala je da je sadašnja situacija možda i teža nego ranije.

„Mislila sam da je Priština najteža. Bojim se da nam je najteže sada.“

Izjednačila je dve najveće tuge u čovekovom životu – kad umre majka i kad umre država.

„To je ono što smo mi doživljavali u Prištini. Kako smo opstali, ne znam. Odakle nam snaga, ne znam.“

Gde tu snagu danas potražiti, upitala je.

„Tražićemo je u predačkom znanju. Tražićemo je u onome što su naši govorili i u narodnoj epskoj pesmi ‘na strašnom mestu postojati’, a mislim da nema strašnijeg mesta danas od enklava na jugu i od Kosovske Mitrovice.“

S nostalgijom se priseća nekadašnjeg zajedništva u teškim trenucima.

„Ima ovde sjajnih Mitrovčana kada smo trčali na most, kada smo bili jedno… Ja sam bila najsrećniji čovek u tim trenucima kada su na barikadama zajedno bili političari, koji nisu bili u istim političkim strankama, potpuno različiti, kada su zajedno bili studenti, đaci, profesori i crkva. Bili smo odlučni da branimo ono što se braniti mora.“

Zapitala se kakva je sada stvarnost.

„U mom Lešku u 21 čas nema nikoga na ulici. Grobna tišina. U Mitrovici tišina, u Leposaviću tišina, u Zvečanu tišina. Narod se savio u svoju tugu, u svoju kuću, narod se savio, ne znam oko koga. Neko je uplašen, neko ucenjen ovim ili onim. Meni je žao da se ona naša snaga izgubila. Ona snaga i ono jedinstvo koje smo mi imali.“

Poruka rektoru: „Nas može da brani onaj ko se nije zakleo na Ustavu tzv. Republike Kosovo“

Deo svog govora, kaže, prenela je i rektoru na jučerašnjem sastanku i imala savete za njega:

„Mi smo iza Vas, izaberite najbolje pravnike, profesore, apolitične. Nemojte da Vam krov bude jedna politička opcija. Nas može da brani sada onaj ko se nije zakleo na Ustavu tzv. Republike Kosovo. Još jednu stvar sam rekla rektoru i zamolila ga: nemojte da budete rektor koji će u istoriji ostati zapisan po tome da je predao Univerzitet u ruke ‘separatistima’.“

Apelovala je na istrajnost, unutrašnju snagu i odgovornost prema prošlim žrtvama.

„Nadam se da ćemo naći dovoljno snage. Nadam se da ćemo imati dovoljno pameti. Nadam se da ćemo imati dovoljno srčanosti. Hajde da malo izdržimo, s novcem ili bez novca, nemojte da nam to bude merilo da li ćemo ostati ovde. Čovek ako nije uspravan, postaje ništa. Nemamo pravo zbog onih koji su prešli Albaniju, nemamo pravo zbog onih koji su kidnapovani, nemamo pravo zbog onih koji su položili svoje živote na ovoj svetoj srpskoj zemlji.“

Smatra da „nigde čovek nije slobodan onako kako je slobodan ovde“.

„Valjda postoji ta neka vertikala. Kada idem kroz Prizren gde nema više Srba. Pa kako ti je? Lepo mi je. Pa kako to? Preskačem vekove.“

Uverena je da su fikcija i mentalna snaga ključne za opstanak.

„Morate da imate fikciju, unutrašnju snagu i to je tema za psihologe – kako podneti i ostati normalan, ostati uspravan i pronaći snagu. Mi nemamo drugu snagu, nego da je tražimo i u Rakiću, Jakšiću koji su sada naši najveći saveznici. Da podignemo sve svoje snage koje imamo i nemamo, ja se nadam da ćemo na kraju uspravni pred našim precima i potomcima da kažemo: vredelo je živeti onda kada je bilo najteže“, poručila je profesorka Valentina Pitulić.

Damjanović: Urušavanje Univerziteta i društva – prvi put se javno podiže glas

Na tribini je govorio i doktor istorijskih nauka Miloš Damjanović iz Kosovske Mitrovice, ukazujući na urušavanje institucionalnog i moralnog sistema Univerziteta.

„Čast vam je što ste se obratili i što ste digli glas? Kada ste digli glas? Posle koliko vremena? Ima li u ovoj sali Srba? Ima li neko u ovoj sobi da nije farisej, književnik? Koje ste vi žrtve? Kada ste nosili neki krst? Kada ste snosili bilo kakve posledice za bilo koje vaše javno delovanje, kog naravno nije ni bilo. Kada ste suprostavili ‘ćacizaciji’ tog Univerziteta, kada su nameštenim konkursima dovodili tu diletante, kada su im poklanjali diplome“, upitao je Damjanović.

Prema njegovim rečima, to je dovelo do urušavanja institucionalnog i moralnog sistema, povećane korupcije u društvu i uništavanja gotovo svih njegovih segmenata.

„Za posledicu imamo ovo što imamo danas. Sada vi tražite zaštitu građana. Kada ste vi služili ovim građanima? Ovo je prvi put da se deo ovog Univerziteta javno, direktno obrati kroz neku tribinu“, kazao je Damjanović.

Kostić: Najgore da ne počnemo ni u jednom momentu

Docentkinja na Filozofskom fakultetu Kosovskoj Mitrovici Senka Kostić odgovorila je da profesori već godinu dana aktivno podižu glas i podržavaju studentske proteste, ali da se sve svodi na individualni nivo.

„Već godinu dana unazad aktivno podižemo glas, pokušali smo i koju godinu pre toga. Nažalost, to bude na nivou individualnih aktivnosti. Nismo imali većinsku podršku kolega. Već godinu dana unazad tražimo razgovor sa rektorom, pokušavamo na svaki mogući način da se bavimo pitanjem opstanka našeg Univerziteta i šta je to što nas čeka u narednom periodu“, kazala je Kostić.

Podsetila je na to da je deo profesora Prištinskog univerziteta pružio punu podršku studentskim protestima u Srbiji.

„Da li smo mogli više? Sigurna sam da jesmo. Da li smo znali? Nisam baš sigurna. Kao što verovatno ne znamo ni sada na koji način sve možemo i na koji način da uradimo. Stvarno bih volela da je ovo pitanje, kojim smo se puno više bavili godinama unazad, ali mislim da je i ovaj momenat dobar. Jer uvek kažu: ‘Ako nismo juče, sada je svakako prilika.’ Mislim da je najgore da ne počnemo ni u jednom momentu“, zaključila je Kostić.