Ima rečenica koje u trenutku kada se izgovaraju baš ni malo ne zvuče kao istorijske. Govore se mirno, gotovo usput, bez patosa i dramatike, ponekad čak i kao šala, uz osmeh. Tek kasnije, kada vreme prođe a događaji ih prestignu, one zadobiju težinu dokumenata. Jedna od njih je i ona koju je Oliver Ivanović ponavljao u mesecima pre nego što je ubijen: „Još samo nisu pucali na mene, ali ko zna...“

Danas, osam godina kasnije, te njegove reči više ne zvuče kao upozorenje već kao testament.

„Meni su uradili sve što su mogli do sada. Još samo nisu pucali na mene, mislim. Ali, ko zna, ni to nije isključeno“, kazao je Oliver Ivanović uživo u programu N1.

On nije bio sklon bombastičnim izjavama, niti je strah koristio kao politički kapital. Kada je Oliver govorio o pritiscima i pretnjama, činio je to staloženo i bez dramatizacije, činjenično i vrlo precizno. Njegove rečenice nisu bile vapaji, već dijagnoze. Govorio je o ambijentu u kojem se živi, o društvu u kojem je drugačiji stav postao bezbednosni rizik.

U tom kontekstu, Ivanović nikada nije govorio o sebi, već o sistemu.

„Mislim da su to lokalni motivi i lokalni porivi ljudi koji su potpuno beznačajni u političkom, praktičnom i stručnom smislu, koji se sticajem nekih nesrećnih okolnosti nađu na mestu gde nešto odlučuju na lokalu i sada se grčevito drže za to. Jer, ako se vrate tamo odakle su došli, oni ne znače ništa. Navikli su na nekakav lagodniji život koji im je funkcija omogućila, samo zato što su funkciju zloupotrebili i sada bi, prosto, da ostanu tu doživotno ako je ikako moguće“, rekao je on u emisiji „Dogovor!?“ RTV Kim u septembru 2017. godine.

Iskustvo, a ne paranoja

Upozorenja koja je Oliver Ivanović iznosio nisu dolazila iz političke mašte, već su proisticala iz ličnog iskustva. Bio je hapšen, a potom mu je suđeno u procesu za koji se kasnije ispostavilo da je pravno neutemeljen. Godinama je nosio etiketu „nepodobnog“, „sumnjivog“, „izdajnika“ – one su u kosovskom, ali i političkom i medijskom prostoru centralne Srbije najčešće sasvim dovoljne da neko postane legitimna meta.

Marko Đurić je ovako prokomentarisao podršku Demokratske stranke Oliveru Ivanoviću pred lokalne izbore na Kosovu koji su bili zakazani za 22. oktobar 2017. godine:

„Pokazalo se da je politika Olivera Ivanovića na Kosmetu politika DS-a, a znamo da je politika DS-a Srbima na Kosmetu malo toga dobrog, ja mislim ništa, donela. U njihovo vreme Kosovo i Metohija je proglasila nezavisnost, država Srbija je dala saglasnost da UN budu zamenjene Evropskom unijom kao posrednikom, iako smo u UN imali podršku u Savetu bezbednosti i mogućnost da vetom blokiramo neke inicijative Prištine. Vlast DS-a je uvela kosovske lične karte, dokumenta i administrativne prelaze, a sada obelodanjuju da je njihova politika – politika Olivera Ivanovića“, rekao je tadašnji direktor Kancelarije za KiM, a današnji šef srpske diplomatije.

Ivanović, evidentno, nije pripadao ni jednoj udobnoj političkoj zoni. Za Prištinu je bio Srbin sa kojim se razgovara nerado i vrlo oprezno, jer je „otvoren, iskren, uvek oštar“ i „posvećen borbi za interese svoje zajednice i grada“. Za Beograd je bio previše samostalan. Za lokalne strukture moći – opasan jer je govorio jasno, bez nacionalističke retorike, insistirajući na normalnosti kao političkoj vrednosti.

„Otprilike smo izbrojali osam kratko ošišanih i nabijenih ljudi. Zaključujemo da su to ili neki ljudi koji stalno vežbaju, pa im je nešto palo na pamet da obiđu Mitrovicu i naš most, ili su to ljudi koji su dobili neki drugi zadatak. Ja se bojim incidenata, ne od lokalnih ljudi, naših kolega ili suparnika, jer ovi koji su na Srpskoj listi i nisu neki suparnici. Nisu oni nikakvi rivali, ali je stvar u tome da oni mogu biti potpomognuti nekim ko će rado izazvati incident, spakovati se i otići, a onda ćemo mi ostati da rešavamo posledice takvih incidenata“, kazao je u istoj emisiji RTV Kim iz septembra 2017, u kojoj je gostovao sa Dragišom Milovićem, tada liderom GI „Za naš Zvečan“ i kandidatom za predsednika te severnokosovske opštine.

U takvom okruženju, njegova rečenica „Još samo nisu pucali na mene, ali ko zna…“ nije bila izraz straha. To je bilo upozorenje na logiku sistema koji proizvodi nasilje nad onima koji ne pristaju na poslušnost. Poručio je i da „ljudi koji su na Srpskoj listi“ moraju da shvate da se izbori „ne mogu dobiti nasiljem i ucenama“ već demokratski. Podsetio je da su nasilje i pritisak na glasače krivična dela.

Šta je video unapred

Ivanović je javno govorio o atmosferi u kojoj se ćuti i kada se zna. Pričao je o ljudima koji „gledaju svoja posla“, o strahu koji se ne vidi, ali se oseća. O društvu u kojem odgovornost nikada nema ime i prezime, već se uvek razliva u maglovite konstrukcije.

„Rezultati nisu bili onakvi kakve smo očekivali, mada nismo imali iluziju da možemo da dobijemo ovakvu mašineriju. Očito je da su stavili sve na ovu kartu. Očito je i da Mitrovica nije bila samo Mitrovica, nego simbol i recept kako će se rešavati lokalni izbori, pa i u Beogradu“, rekao je Ivanović za NIN nakon lokalnih izbora na Kosovu.

Na njima je u Severnoj Mitrovici 2017. godine pobedu odnela Srpska lista koju je podržala Vlada Srbije u Beogradu. Formalno je predvodio Goran Rakić.

Upozorenja ubijenog Olivera Ivanovića danas deluju gotovo proročki. Ne zato što je mogao da predvidi vlastitu smrt, već zato što je precizno opisao mehanizam koji do nje vodi. Mehanizam u kojem se drugačiji glas prvo marginalizuje, zatim delegitimiše, a na kraju – ukloni. Sistem u kojem se odgovornost namerno razvodnjava, nasilje delegira, a ćutanje nagrađuje.

„Oni su iz tog kruga vođeni. Da li je moguće da srpska vlast to ne zna? Znam da zna, jer je Vučić pominjao jednog od njih. Ako zna za njega, nadam se da ne zna kakve metode koristi i čime se sve bavi. Neću pominjati ime, ali ako pogledate njegovu izjavu o tome čija dece čuvaju KiM, biće vam jasno“, naveo je on tada za NIN.

Ubistvo Olivera Ivanovića nije došlo ni iznenada, ni niotkuda. Poteklo je iz ambijenta koji je on sam opisivao.

„Ja sam ozbiljno, kao čovek koji je bio u zatvoru, zabrinut, kao čovek koji bi trebalo da je naviknut na sve“, kazao je Oliver Ivanović na zajedničkoj konferenciji sa Dragišom Milovićem nekoliko uoči lokalnih izbora.

Zločin koji je potvrdio izgovarano

Najpotresnija činjenica u vezi sa njegovim upozorenjima jeste ta da ih je stvarnost potvrdila. Ne samo ubistvom, već i onim što je usledilo posle njega. Godinama kasnije, relevantnog pravosnažnog epiloga nema. Iako postoji vidovdanska presuda Osnovnog suda u Prištini iz 2024. godine, odgovornost je ostala bez lica. Obećanja su se ponavljala, ali odgovori nisu stigli, uprkos prethodnim gromoglasnim najavama.

„Ozbiljno radimo i mislimo da imamo ime ubice, izvršioca. Albanci ga nemaju, oni pojma nemaju. Oni sprovode svoju političku istragu sa jedinom željom da okrive Srbe za nešto, a ne znaju ni sami šta će“, rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić početkom jula 2019. godine.

Fljorim Ejupi, kojeg je predsednik Srbije Aleksandar Vučić povezao sa ubistvom Olivera Ivanovića u Severnoj Mitrovici, prijavio je srpskog predsednika pravosudnim organima u Nemačkoj, preneli su albanski mediji na Kosovu svega nekoliko dana kasnije.

Odgovarajući na pitanje novinara da prokomentariše informacije koje sugerišu da navodno postoje dokazi da se u Srbiji nalaze lica koja se terete, odnosno za kojima se traga po međunarodnim poternicama zbog sumnje da su umešana u Ivanovićevo ubistvo, premijerka Srbije Ana Brnabić je sredinom juna 2020. godine navela da se o tome govorilo „sto puta do sada“.

„Mi smo više puta rekli da ćemo sve što imamo od informacija podeliti sa svima, zato što je nama u interesu da se sazna ko je ubica Olivera Ivanovića. Priština to nikada nije uradila. Ništa što smo tražili nismo dobili od informacija, niti znam da tamo vode istragu“, rekla je Brnabić.

Kosovski premijer Aljbin Kurti je u video poruci na srpskom jeziku 16. januara 2023. rekao da „želi da sećanje na Olivera Ivanovića živi“.

„Sećanje na čoveka koji je radio za održivu budućnost i multietničko Kosovo. Pre pet godina Oliver Ivanović je ubijen na ulicama Mitrovice. Svi oni koji počine zločin na Kosovu treba da budu privedeni pravdi, a žalim zbog toga što počinioci i naručioci ovog zločina još nisu privedeni pravdi“, naveo je on.

Kurti je dodao da je u otkrivanju ubica Olivera Ivanovića potrebna posvećenost svih relevantnih institucija da pronađu i osude odgovorne za ubistvo.

Imajući u vidu napred navedeno, jasno je da ubistvo Olivera Ivanovića nije samo zločin nad jednim čovekom. Postalo je poruka da se saznavanje istine može odlagati unedogled. Protok vremena očito može da zamagli pravdu. Ćutanje je zlato koje se isplati mnogo više od govora.

Upravo na to je Ivanović upozoravao, a sam činio suprotno.

„Srbi sa Kosova moraju imati najbolji mogući odnos sa svakom vladom u Beogradu koja je legitimna i legalna, razume se. Tu nije reč o afinitetima, već o nužnosti potrebnoj za opstanak. Podelu na naše i njihove ne sme da pravi nijedna vlada, pa ni ova sada. I ja im to kažem otvoreno“, rekao je u razgovoru sa Milanom Radonjićem, saradnikom NIN-a.

Kako danas čitamo njegove reči

Danas se rečenica „Još samo nisu pucali na mene, ali ko zna…“ vrlo lako čita mnogo drugačije nego u vreme kada je izgovorena. Ona više nije hipotetička, činjenična je. Čita se kao svedočanstvo o vremenu u kojem je normalan politički govor postao rizičan, a insistiranje na suživotu sumnjivo.

„Ja sam u ovaj grad uložio mnogo više nego neki drugi, pogotovo ovi danas… Po završetku rata, bio sam u grupi ljudi koja je mislila na vrlo konstruktivan način, suprotstavila se tada politici Beograda i uspela da uspostavi most saradnje sa strancima kao ključ za opstanak i zaštitu od ekstremnih Albanaca, a bilo ih je“, govorio je pokojni Oliver.

Jasno se nameće i neprijatno pitanje: da li smo Olivera Ivanovića zaista slušali dok je govorio – ili smo mu samo nemo odobravali pokretima glavom i čekali da prestane?

Njegove reči danas citiraju i oni koji su ga ignorisali dok je bio živ. Prilikom raznih godišnjica, u saopštenjima i prigodnim izjavama često se govori o „tragičnom gubitku“. Međutim, gotovo se nikada ne pominju poruke koje je slao. One nisu nikada do kraja saslušane, shvaćene, ni prihvaćene.

Sećanje koje obavezuje

Godišnjice ubistva Olivera Ivanovića ne bi smele da budu samo puko ritualno sećanje na još jedan zločin bez kazne na Kosovu. Njegove reči ionako nikada nisu obavezivale na saosećanje, već na razmišljanje. Na suočavanje sa pitanjem kakvo društvo ne ume da zaštiti one koji govore i deluju mirno, razumno i drugačije.

Oliver nije ubijen zato što je bio radikalan. Ubijen je zato što je insistirao na normalnosti u nenormalnim sistemima.

„Moram da izdržim, jer ako pokleknem, priznaću im da su jači od svega u šta sam verovao. Ne može ovo zlo navek trajati. Jednom će valjda i pravde biti. Nikada, ali nikada neću otići sa Kosova i Metohije“, reči su Olivera Ivanovića.

Iako to nažalost jesu, one danas ne zvuče kao epitaf, već kao upozorenje koje je još uvek vrlo aktuelno. Društvo koje ne sluša upozorenja, na kraju ih čita – na spomen-pločama prilikom obeležavanja tragičnih godišnjica.