Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog; jučerašnje izdanje)
Fašističke izjave o etničkom čišćenju koje je iznela ministarka u Vladi Srbije, zapaljive izjave predsednika Srbije Aleksandra Vučića o Kosovu, kao i nacionalistički istupi opozicije i studenata, samo su znak da je u Srbiji već počela izborna kampanja. Tokom te kampanje može se očekivati samo rast tenzija u odnosima sa Kosovom.
To predstavlja dodatni izazov i za dijalog o normalizaciji odnosa, kojim Evropska unija, bez mnogo uspeha, posreduje već 15 godina. Istovremeno, i na Kosovu se povlače potezi koji ponovo izazivaju nezadovoljstvo među Srbima na Kosovu, ali i u Evropskoj uniji. U takvim okolnostima nerealno je očekivati bilo kakav napredak u dijalogu.
Koliko su se odnosi između Kosova i Srbije zaista normalizovali otkako je Evropska unija započela proces njihovog približavanja? Na to pitanje postoji više odgovora.
Činjenica da stotine hiljada građana Kosova albanske nacionalnosti prolaze kroz Srbiju, uprkos tome što ih ministarka spoljnih poslova Kosova povremeno poziva da to ne čine, može se posmatrati kao pokazatelj da su odnosi danas normalniji nego u vreme kada takav tranzit sa kosovskim dokumentima nije bio moguć. Kosovo danas ima međunarodni telefonski pozivni broj, a uz više ili manje uspeha sprovode se i pojedini tehnički sporazumi, poput onih o energetici i priznavanju dokumenata. U normalnim okolnostima to bi bilo dovoljno da se govori o normalizaciji odnosa i da Evropska unija za to dobije priznanje.
Međutim, postoji i druga strana koja daje sasvim drugačiju sliku. To su nacionalistička, ponekad i fašistička retorika, kao i česte zapaljive izjave o Kosovu, koje ne dolaze samo iz medija, već i sa najvišeg državnog nivoa u Srbiji. S druge strane, i potezi kosovskih vlasti ponovo izazivaju nezadovoljstvo međunarodne zajednice. Sve to stvara utisak da u dijalogu nije ostvaren odgovarajući napredak i da su Kosovo i Srbija ne samo daleko od „sveobuhvatne normalizacije“, već da su njihovi odnosi danas manje normalni nego ranije.
Srbija jeste prihvatila pojedine sporazume koji bi, ukoliko bi bili sprovedeni, mogli da predstavljaju delimično de fakto priznanje Kosova. Međutim, najveći deo tih sporazuma, odnosno oni najvažniji, i dalje se ne sprovode. Srbija ne poštuje teritorijalni integritet Kosova, nastavlja da Kosovo smatra svojim delom, protivi se njegovom članstvu u međunarodnim organizacijama i u praksi ne pokazuje spremnost da doprinese rasvetljavanju sudbine nestalih osoba, iako za to ima ozbiljne obaveze i iz dijaloga u Briselu. Evropska unija je do sada uglavnom samo beležila slučajeve u kojima se Srbija nije ponašala u skladu sa preuzetim obavezama, ali to nije bilo dovoljno da joj uskrati pozitivnu ocenu za angažovanje u dijalogu.
Teško je u Briselu pronaći zvaničnika koji je zaista zadovoljan sprovođenjem sporazuma i ukupnim procesom normalizacije odnosa. Međutim, u Evropskoj uniji to retko žele javno da kažu. Formalne ocene o angažovanju strana često se daju u skladu sa političkim potrebama. Kada su Evropska komisija i većina država članica želele da odblokiraju pregovore Srbije o članstvu u EU, dale su joj pozitivnu ocenu za angažovanje u dijalogu. To je neke u Briselu nasmejalo, a druge ozbiljno razljutilo. Istovremeno, i sama Evropska unija zna da Beograd ne pokazuje spremnost da pred lice pravde izvede odgovorne za oružani napad u Banjskoj, koji je i EU preko svog visokog predstavnika za spoljnu politiku i bezbednost okarakterisala kao teroristički. Uz to, mediji su objavili da Milana Radoičića, koji je i sam priznao da je predvodio taj napad, štite ljudi bliski državnim strukturama Srbije.
Kao dodatna ironija, u isto vreme jedna ministarka u Vladi Srbije javno je izjavila da bi, da je bila na mestu Slobodana Miloševića, još 1998. godine sprovela etničko čišćenje na Kosovu. Uprkos oštrim reakcijama sa Kosova, iz regiona i Evropske unije, ona je ostala ministarka u Vladi Srbije. Takve izjave bi joj, moguće, mogle pomoći da ostane deo vlasti i nakon izbora. Reakcije u Srbiji pokazale su da postoji veoma malo empatije prema albanskim žrtvama etničkog čišćenja, dok su kritike uglavnom bile usmerene na to da je takvim, kako autor ocenjuje, iskrenim izjavama nanela štetu interesima Srbije.
Može se očekivati da u narednim mesecima neće biti napretka u normalizaciji odnosa i da će se status kvo u dijalogu nastaviti. Srbija je već ušla u izbornu kampanju u kojoj je Kosovo tradicionalno tema za podsticanje nacionalističke retorike.
Fašističke izjave ministarke, zapaljiva retorika predsednika Vučića, kao i nacionalistički nastupi opozicije i studenata samo potvrđuju da je izborna kampanja već počela i da će tokom nje tenzije u odnosima sa Kosovom verovatno dodatno rasti.
To predstavlja ozbiljan izazov i za dijalog koji Evropska unija bez većeg uspeha vodi već petnaest godina. Istovremeno, i na Kosovu se donose odluke koje ponovo izazivaju nezadovoljstvo među Srbima na Kosovu, ali i u Briselu. U takvim okolnostima teško je očekivati napredak u dijalogu.
Podjednako je nerealno očekivati i sastanak na visokom nivou u okviru dijaloga, koji visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Kaja Kalas već godinu i po dana najavljuje kao moguć. Prošle su tri godine od poslednjeg sastanka na tom nivou.
Još je manje verovatno da će i Srbija i Kosovo imati interes za dijalog ukoliko obe strane, iz različitih razloga, ostanu blokirane na putu ka Evropskoj uniji. Ni na tom planu se uskoro ne očekuju značajnije promene.
Tako su obaveze iz dijaloga, proces normalizacije odnosa i evropske integracije ušli u začarani krug. Svaki od ta tri procesa zavisi od druga dva, ali ih istovremeno međusobno usporava.
Možemo se složiti sa načelnom tvrdnjom da „dijalog nema alternativu“, ali, imao alternativu ili ne, dosadašnji dijalog nije doneo očekivane rezultate.
