Piše: Nebojša Vujović

Kosovo je sveta srpska reč – i za nas koji smo tamo rođeni, i za one od nas koji su sa njega rasuti širom Srbije, ali i na sve strane sveta. Neki od nas mu se vraćaju, kuda god da pođu, jer je teško ostaviti majku. Nažalost, taj je povratak uklesan u stenama Prokletija, u knjigama, pesmama, legendama, pa i mitovima. Mi koji mu se vraćamo, na jedan ili drugi od ovih načina – sa suzama, ponekad ili često – nismo zaboravili gde smo iskovani. Ne možemo se odreći gena, većina nas.

Nažalost, bilo je među nama i korova – onih koji su se Kosova odricali na različite načine. Neki iz gluposti, neki zbog prekomerne upotrebe sile i prkošenja svetu koji je nametao svoja globalistička pravila; neki iz naivnih uverenja „da Rusi dolaze“, neki zbog dukata, a poneko i bez osećaja i uvida šta Kosovo znači – ne nužno kao poprište svetog boja, već kao duhovne, kulturne i civilizacijske baštine.

Neki su se olako odrekli cara Dušana, a neki Dušanovih zakona – pa i ovih današnjih, što sadašnji srpski vlastodršci svesno krše. Njima su štit, batina i oklop, zaštitni znaci izdaje koju su počinili.

Ne pomažu tu suze Suzane iz Ohrida – samo prljaju šminku. Ne pomažu ni prihvatanja sporazuma bez osmeha i potpisa. Ne pomaže im ni zadovoljstvo sobom i „bogatom budućnošću“, kada se ugase oči kamera. Prati ih pečat onoga što su učinili – pogazili Ustav i svetu srpsku reč.

Ostavili su Srbe same – veći broj ljudi s nelegalizovanim nekretninama koje sada Kurti ruši, nastojeći da ubere političke poene i konačno, iz možda 30. pokušaja, formira kosovsku vladu i institucije.

Kaja Kalas procenjuje da, ako EU ukine sankcije Prištini, to može biti formula za uspostavljanje vlade i izbegavanje produbljivanja krize. Zažmuriće na jedno oko – kao što i sudije UEFA žmure kada Albanci gađaju naše igrače flašicama vode po glavi, a oni padaju na travu stadiona „Kombëtar“ kao pokošeni. Što bi selektor iz Pasjeg Sela rekao – „prava očaravajuća fudbalska atmosfera“.

Neću da ponavljam sve Vučićeve glupe, ne daj bože i izdajničke poteze – bilo ih je mnoštvo. Ali oni koji jednog dana budu pisali istoriju – ovo poniženje neće zaboraviti.

Nije čudo, danas shvatam, zašto su Klintonovi i Vučić bili u svom „fondacijskom“ zagrljaju. Svako je imao svoje razloge.

Nebojša Vujović je pisac političkog dela Kumanovskog sporazuma, Rezolucije SB UN 1244, političkog dela Dejtonskog sporazuma, bivši šef Misije SRJ pri SAD.