Tačno je 21 godina od 17. marta 2004. – najvećeg etničkog nasilja koje se dogodilo na Kosovu posle ulaska međunarodnih vojnih i civilnih snaga.

Rukovodioci Srpske liste ovog jutra su položili vence, tj. odali počast stradaloj Jani Tučev i Borivoju Spasojeviću kod spomen obležja u ulici Kolašinska. Vence su položili i na spomenik „Beli Anđeo“ kod glavnog mosta na Ibru.

Godišnjica će i ove godine biti obeležena u Gračanici.

U dvodnevnom programu obeležavanja pod nazivom „Pogrom – Nagrađeni zločin“, učestvovaće svedoci Pogroma, umetnici, učenici i profesori, predstavnici Srpske pravoslavne crkve i zvaničnici institucija.

Danas u 11 časova služiće se parastos u manastiru Gračanica, a za pola sata kasnije najavljeno je polaganje belih ruža na spomen instalaciju „Missing“ i spomenik žrtvama Pogroma u dvorištu Doma kulture „Gračanica“.

U 12 časova sledi komemorativna akademija. Narednog dana sa početkom u 19 časova, biće otvorena izložba slika sa likovne kolonije „Jesen u Prizrenu 2024“ i promocija tematskog zbornika od nacionalnog značaja „Martovski pogrom 2004: uzroci, razaranja, posledice“.

Pomen stradalima u Martovskom pogromu danas će služiti i Patrijarh srpski Porfirije u 12 časova u Sabornoj crkvi Svetog arhangela Mihaila u Beogradu.

Petković: pogrom dugo i vešto planiran

Povdom godišnjice 17. Marta oglasio se direktor Kancelarije za KiM, Petar Petković, navodeći da je ovo prvi pogrom u Evropi u 21. veku:

„Pored toga što taj tragični događaj izaziva u svakom časnom čoveku empatiju i solidarnost, u srpskom narodu i državi Srbiji izaziva odlučnost i rešenost da ne dozvolimo da se takva bestijalnost nad Srbima ikada više ponovi“, naveo je.

Ovaj zvaničnik obacio je „lažnu tezu o spontanom revoltu, koji je izazvan utapanjem albanskih dečaka“:

„Ne postoji ni najmanja sumnja da je pogrom dugo i vešto planiran i organizovan od strane albanskih političkih, kriminalnih i parabezbednosnih struktura, sa ciljem da se preostali Srbi etnički očiste sa prostora Kosova i Metohije, i ta namera je u mnogim delovima naše južne pokrajine, nažalost, uspešno sprovedena u delo“, kazao je.

Optužio je Prištinu da „nastavlja sa etničkim čišćenjem“, ali da je samo promenila metode.

„Gašenje srpskih institucija, koje Srbima život znače, imale su za cilj da srpski narod ostavi bez plata, penzija, socijalnih davanja, a duge cevi uperene u naš narod trebalo da konačno relizuju iseljavanja Srba i ostvarivanje Kurtijevog neskrivenog cilja, etnički čistog Kosova i Metohije. Taj cilj Priština nije uspela da ostvari, niti će ikada!“, tvrdi Petković.

Utapanje albanske dece

Šesnaestog marta popodne 2004, tri albanska dečaka iz Čabre, sela u opštini Zubin Potok, udavila su se u reci Ibar. Odmah nakon nesreće, kosovski mediji su o ovom tragičnom događaju izvestili kao o etnički motivisanom zločinu, navodeći da su dečaci skočili u reku jer su ih jurili Srbi sa psom.

Mediji su se pozivali na izjave četvrtog, preživelog dečaka i jedinog očevica nesreće, ali ispostavilo se da je dečak govorio o tome kako su ih Srbi psovali iz obližnje kuće – što je uplašilo njega i njegove drugove – a ne da su ih Srbi jurili.

Kasnije, nakon istrage o ovom događaju, međunarodni tužilac je zaključio da ponuđeni dokazi ne podržavaju postojanje osnovane sumnje da je počinjeno krivično delo.

Ove činjenice je potvrdilo više relevantnih adresa – domaćih i međunarodnih, ali se do danas kod dela većinske zajednice de fakto zadržalo tumačenje o Srbima kao odgovornim za smrt dece u Čabri, ali i za same same nemire. 

Uloga medija

Tog marta 2004. kao posebno pitanje otvorila se uloga kosovskih medija, o čemu je OEBS u Beču izdao poseban izveštaj u kojem je kritikovao „očigledan spin“, „neodgovorno i senzacionalno“ izveštavanje elektronskih medija na albanskom.

„Takođe, treba napomenuti da su mediji, posebno elektronski, pokazali neprihvatljiv nivo emocija, pristrasnosti, nebrige i pogrešno primenili ‘patriotski’ žar. Posebno izveštavanje u veče 16. marta od strane tri glavna kosovska televizijska kanala zaslužuje najjaču moguću kritiku“, navodi se u OEBS-ovom izveštaju.

„Kako je kasnije pokazao detaljan izveštaj predstavnika OEBS-a za slobodu medija, albanski mediji su odigrali neodgovornu, zapaljivu ulogu, emitujući informacije koje su još uvek tada bile nepotvrđene: preživeli albanski dečak nikada nije javno izjavio da je grupa oterana u reku od strane Srba, jedino da su albanske dečake Srbi iz jedne udaljene kuće psovali“, naveo je Human Rights Watch u izveštaju neposredno nakon nasilja, pod nazivom „Neuspeh da se zaštite“.

Evo kako su pisali eksperti ove organizacije o načinu izveštavanja medija:

„Tumačenje da su dečake jurili Srbi u reku dolazi iz drugih izvora, kao što je Halit Berani, albanski aktivista za ljudska prava iz Mitrovice. Ovakve suptilnosti nisu bile važne privatnim i javnim državnim medijima, koji su počeli da emituju i štampaju nedvosmislene izveštaje da su dečake albanske nacionalnosti Srbi oterali u reku.

Umereni glasovi, poput portparolke UNMIK-a Trejsi Beker, koja je upozorila da etnička motivacija za incident nije utvrđena, gotovo da nisu dobili termin za emitovanje, dok je ‘stručnjacima’ koji su osuđivali srpske ‘bandite’ omogućen neometan i neosporan pristup.

Na primer, Halitu Beraniju, predsedniku Saveta za odbranu ljudskih prava i sloboda u Mitrovici – grupe za ljudska prava etničkih Albanaca sa izrazito nacionalističkim programom – dato je više od 4 minuta emitovanja u vestima RTK, u poređenju sa 12 sekundi koliko je dato umerenoj portparolki UNMIK-a (Trejsi Beker). Berani, koji nije bio svedok incidenta, rekao je prisutnima:

‘Danas oko 16 časova u selu Çabër (Čabra), opština Zubin Potok, dok se šestoro dece iz spomenutog sela igralo, grupa srpskih razbojnika je napala ovu decu, srpski razbojnici su imali i psa, psovali su im majke albanske, terali su albansku decu da pobegnu. Dvojica su uspela da se sakriju u korenje vrba pored reke Lumebardh (reka Ibar), dok su ostala četiri upala u reku. Poznato je da reka Lumebardh, osim što je veoma duboka, ima veoma hladnu vodu i brzo protiče. Najverovatnije, deca nisu umela da plivaju. Nema podataka o sudbini njih troje, dok je jedan preživeo nakon što je prešao na drugu stranu reke. Navikli smo na Srbe razbojnike. Mislimo da je to osveta za ono što se dogodilo u Čaglavici [tj. ranjavanje Srbina], slučaj koji je pokazao šta su Srbi spremni da urade kada se situacija na Kosovu smiruje.’

Senzacionalističko izveštavanje o srpskim ‘banditima’ koji dave malu albansku decu izazvalo je buru protesta i nasilja širom Kosova. Međutim, dok je utapanje troje dece predstavljalo tragediju, temeljna istraga Ujedinjenih Nacija i uglednog albanskog sudije sa Kosova, baca ozbiljnu sumnju na navode o srpskom saučesništvu u davljenju, navodeći nedoslednosti u izveštajima preživelih dečaka, i nedostatak potkrepljenja dečakovog iskaza od strane dvoje druge preživele dece i jednog starijeg Srbina koji je radio u tom kraju. Istražiteljski tim UN je detaljno pretražio područje utapanja i nije pronašao nijednog Srbina koji bi odgovarao opisu preživelog dečaka“.

Bilans

Oko 286 srpskih kuća, preko 35 crkava, manastira i grobalja uništeno je i zapaljeno i više od 4.000 Srba sa juga Kosova je proterano u nasilju ekstremnih Albanaca koje je usledilo 17. i 18. marta. Oko 51.000 učesnik demonstracija u najmanje 33 pojedinačna nemira koja su se dogodila u 48 sati napadali su Srbe širom Kosova, i u Metohiji.

Prema prvobitnim informacijama, ubijeno je osmoro Srba i 11 Albanaca – potonji su stradali u obračunu sa američkim i francuskim KFOR-om koji je pokušavao da zaustavi nasilje (podaci su uglavnom Human Rights Watch-a), ali kasnije je Fond za humanitarno pravo potvrdio 23 žrtve, među kojima jednog Albanca iz Prištine do danas nije identifikovao.

Prema podacima koje je FHP prikupio u mesecima nakon martovskog nasilja, ozbiljnije je povređeno oko 170 Srba, od toga 150 batinanjem u njihovim kućama, dok je njih 20 napadnuto napolju. Oko 800 srpskih, 90 aškalijskih i dve albanske kuće su potpuno uništene ili ozbiljno oštećene, a 36 pravoslavnih verskih objekata je demolirano i spaljeno.

U neredima su uništena 72 vozila UN. U izveštaju Generalnog sekretara UN iz aprila 2004. godine navodi se da su u martovskom nasilju povređene 954 osobe, među kojima 65 međunarodnih policajaca, 61 pripadnik KFOR-a i 58 pripadnika tadašnje Kosovske policijske službe (KPS).

Oni čiji životi nisu bili spašeni

Živote su izgubili: Makedonka Jana Tučev koja je živela u Kosovskoj Mitrovici, devetoro Srba – Dragan Nedeljković, Slobodan Perić, Dušanka Petković, Borivoje Spasojević, Borko Stolić, Dobrivoje Stolić, Slobodan Tanjić, Zlatibor Trajković i Nenad Vesić, i trinaestoro Albanaca – Fatmir Abdullahu, Ferid Ćitaku (Çitaku), Bujar Eljšani (Elshani), Kastriot Eljšani (Elshani), Isak Ibrahimi, Alumuhamet Murseli, Agron Ramadani, Nedžat Rahmani (Nexhat Rrahmani), Arben Šalja (Shala), Gazmend Šalja (Shala), Ajvaz Šatroli (Shatrolli), Esat Tahiraj i neidentifikovani Albanac iz Prištine, podaci su FHP.

Jana Tučev je ubijena hicem iz vatrenog oružja u svom stanu u severnom delu Mitrovice i Dušanka Petković iz Uroševca koja je bila srčani bolesnik i koja je preminula u bazi KFOR-a, dan nakon što je izbačena iz svoje kuće.

Četvoricu Srba su Albanci ubili iz vatrenog oružja, dvojica su spaljeni u svojim kućama, za jednog se ne zna tačno kako je poginuo, a jedan je nestao tokom evakuacije.

Od poginulih Albanaca, dvojicu su ubili pripadnici KFOR-a, trojica su izgubila život u sukobima sa KFOR-om i Srbima, jednog je ubila UNMIK policajka u trenutku kada je nožem napao drugu osobu, jednog su snajperom ubili Srbi, a za ostale Albance se ne zna tačno kako su izgubili život, podaci su FHP.

„Ponašanje albanskih političkih lidera nije doprinelo zaustavljanju nasilja. Čak i kada su pozvali na prekid nasilja, ti pozivi su delovali neiskreno i iznuđeno“, naveli su prošle godine.

Sudski postupci obeleženi brojnim problemima

Prema statistici UNMIK-a iz 2008. godine, za martovsko nasilje su podignute optužnice protiv 242 lica (206 pred lokalnim i 36 pred međunarodnim tužiocima), a pored toga, 157 lica je optuženo pred sudovima za prekršaje.

Međunarodne sudije i tužioci su se uglavnom bavili predmetima koji su uključivali optužbe za teža krivična dela kao što su ubistvo, pokušaj ubistva, podsticanje nacionalne mržnje i izazivanje opšte opasnosti, dok su pred domaćim sudovima najčešća dela bila učestvovanje u masi koja je počinila krivično delo i teška krađa.

Sudski postupci po ovim optužnicama bili su praćeni brojnim problemima i teškoćama, uključujući: nepojavljivanje svedoka pred sudom, menjanje iskaza svedoka u odnosu na istražni postupak, odugovlačenje policije sa dostavljanjem izveštaja, odlaganje početka glavnog pretresa, neuzimanje u obzir etničkog motiva, izricanje minimalnih kazni ili čak kazni ispod propisanog minimuma, prečesto dosuđivanje uslovnih kazni, itd.

Od ukupno 399 optuženih, do aprila 2008. godine osuđeno je njih 301. Prema podacima OEBS-a, 86 osoba je osuđeno na zatvorske kazne (uključujući tu i uslovne kazne), a najviša dosuđena zatvorska kazna je bila 16 godina zatvora.

Obnavljanje crkvi i verskih objekata

Većina uništenih verskih objekata je obnovljena od 2005. do 2010. godine. Prema navodima Eparhije raško prizrenske, obnovu uništenih svetinja vodila je Komisija Saveta Evrope, uz SPC i Zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije, a finansijska sredstva preko kosovskih institucija uplaćivale su i strane zemlje, te da je porušene hramove obnavlja i Vlada Srbije, a naposletku i vernici srpske i ruske crkve.