Karlitov put počinje u predgrađu predgrađa Buenos Ajresa...

 

Fuerte Apače

Kompleks je sagrađen 70-ih godina prošlog veka kako bi sirotinja iz divljih favela dobila čvrst krov nad glavom.

 

Prema popisu iz 2001. godine, 17.777 ljudi živi u 4.657 stanova. Naravno, broj stanovnika je daleko veći. Kalkulator u ruke pa izračunajte...

 

Nadimku Fuerte Apache kumovao je novinar Hose de Zer, uživo u programu, izveštavajući o pucnjavi u naselju.

 

Film Fort Apache, the Bronx, i nezačinjen šmek Pola Njumana u glavnoj ulozi, zauvek su obeležili jedno naselje na obodima argentinske prestonice.

 

Ukratko – ozloglašena policijska stanica, jedna od najgorih u Njujorku, od koje je i bog dig'o ruke. Stanica u kojoj su zaposleni uglavnom oni koje niko drugi nije hteo, stoji na vetrometini problematičnog kvarta, a ne zna se odakle preti veća opasnost – sa ulica, ili iz same zgrade...

 

Ako sam već otkrio o čemu govori film, postaje jasnije o kakvom kvartu je reč.

 

Borba za život, salamu i sir

Vrlo brzo je mali Karlos osetio čari života u takvom okruženju. Nije pošteno ni prohodao, a život ga je već sapleo. Sa nepunih godinu dana, zadobio je opekotine trećeg stepena, spržio je doslovce polovinu tela, pošto je prosuo ključalu vodu po vratu i grudima.

 

Dva meseca je proveo na intenzivnoj nezi.

 

Oca nije upoznao – ubijen je dok je Karlos bio u stomaku. Majka, boreći se sa besparicom i zavisnošću, nije mogla da se brine o njemu, zbog čega su ga usvojili tetka i teča.

 

Jasno je da deca sjajno podnose poraze, zar ne? Ali Karlos nije smeo da gubi, jer su i dečje igre bile surove – često se fudbal igrao u hranu – u sir i šunku.

 

"Nismo smeli da izgubimo. Ne bismo imali čime da platimo dug", rekao je Karlos jednom prilikom.

 

Izlaz iz geta, beg od zlosrećne sudbine, retko ko je video. Karlitos je jedan od tih, usamljenih – video je sunčeve zrake samo u magnovenju, terajući loptu kroz đubre rasuto po ulici, driblajući olupine napuštenih automobila, udišući vazduh kroz koji se širio smrad paljevine i kanalizacije...

 

"Kada padne mrak i kada pogledate kroz prozor... Svako bi se uplašio prizora", rekao je Karlos.

 

Ovakvo odrastanje ga je očeličilo, oblikovalo menatalitet. 

 

Primetili su ga ljudi iz Boke, želeli su ga u svom dresu već kada je imao 12 godina. Problem u papirologiji rešen je promenom prezimena. 

 

Karlos Martinez je uzeo tečino prezime i postao – Karlos Tevez.

 

Put kojim se ređe ide

Nije Tevez bio jedini talentovan dečak u svom kraju. Štaviše, nije bio ni najtalentovaniji.

 

Dario Koronel, njegov najbolji drug, znao je lopte bolje od Karlosa.

 

Nisu se razdvajali, od jutra do mraka – samo fudbal, fudbal, fudbal...

 

Dario je dobio poziv od Veleza, ali nisu ga samo oni želeli.

 

Zavodila ga je i lokalna banda, nudeći mu brze i lake pare. Fudbal je pao u drugi plan, počeo je da prodaje drogu i ide u oružane pljačke.

 

Nakon jednog razbojništva, opkoljen policijom, presudio je sebi. Imao je 17 godina.

 

Ponos i predrasude

Uz podršku i trud porodice, Karlos je ostao koncentrisan samo na fudbal. Sa najgrubljeg argentinskog betona, zakoračio je na, koliko-toliko, prijatniju travu "bombonjere".

 

Travu nejvećeg i najuspešnijeg kluba Južne hemisfere.

 

Boka je ponudila da mu plati plastičnu operaciju – da ukloni ožiljke sa tela. Zahvalio je, ali odbio – nije želeo da ostaje bez uspomena iz detinjstva. Bez podsetnika na to ko je i odakle je došao. Užasni u oku posmatrača, najlepše opisuju njegovu mentalnu snagu.

 

Proslavljeni Karlos Bjanki, koji je vodio Boku (i) u vreme kada je Tevez debitovao za prvi tim, objasnio je zbog čega je Tevez poseban – zbog ponosa.

 

"Morate da ga vidite na terenu da biste razumeli. Bio je potpuno drugačiji od svih ostalih. Uvek je bio gladan, borio se za svaku loptu kao da je poslednja", prisetio se Bjanki.

 

Svi putevi vode u... Vest Hem

Naučen da "pliva uzvodno", stopala, naviknuta i navučena na trnje, odvela su ga u komšiluk.

 

Retko koji Argentinac se odluči da igra u Brazilu. Tevez je (opet) jedan od njih, malobrojnih...

 

Nije dugo igrao u Korintijansu, opet, dovoljno da navijači brazilskog kluba pevaju pesme jednom Argentincu.

 

Prelazak u Korintijans jeste bio čudan i neočekivan, ali sledeći korak je bio tek bizaran.

 

Barselona, Real, Milan... Želeli su ga najveći klubovi u Evropi. A Tevez je završio u – Vest Hemu?!

 

U izmaštanom poslu sive eminencije fubalskih transfera Kije Jorbačijana, Tevez je sa zemljakom Havijerom Maskeranom, stigao u istočni London.

 

Koliko je ovaj transfer bio neverovatan, najbolje opisuje izjava tadašnjeg trenera "čekićara" Alana Pardjua. On je, na pitanje novinara da li je istina da Tevez dolazi, odgovorio: "Ne budite smešni."

 

Jorbačijan – mag "treće strane", koji je godinama plesao po liniji između dozvoljenog i nelegalnog kada su transferi igrača u pitanju, doveo je dva najveća talenta južnoameričkog fudbala u klub koji se bori za opstanak u Premijer ligi. 

 

Tevez u napadu sa Marlonom Hervudom i Karltonom Kolom, a na sredini terena Havijer Maskerano i Najdžel Rio Koker. Gotovo nezamislivo...

 

A onda je prljavljština isplivala na površinu...

 

Vest Hem je priznao da je kršio pravila, pa je kažnjen sa rekordnih 5,5 miliona funti. 

 

Ne mareći toliko za pare, "čekićari" su odahnuli – klub nije izgubio bodove a Tevezu nije zabranjeno da igra.

 

Sve je kulminiralo u poslednjem kolu sezone 2007/2008. Šefild junajted i Vest Hem se bore za opstanak.

 

Vest Hem igra protiv šampiona Mančester junajteda u poslednjem kolu.

 

Vest Hem pobeđuje sa 1:0, jedini gol je postigao, pogađate, Tevez. 

 

"Čekićarima" je svanulo, Tevez ih je sačuvao Čempionšipa. 

 

Sasvim logično, to se nije dopalo onom kome se smrklo – Šefild junajtedu.

 

Navijači Šefilda su protestovali predvođeni Boromirom - Šonom Bimom, a klub je pravdu potražio na sudu, smatrajući da Tevez, koji faktički nije u Vest Hemovom vlasništvu, nije imao pravo nastupa. 

 

Tražili su da se Vest Hem, umesto njih, oprosti od elite. To se, naravno, nije dogodilo... Onda su tražili 30 miliona od londonskog kluba, pa su se nagodili van suda.

 

Raspršen balon

Na kraju sezone pojavio se Mančester junajted. Doneli su pare i hteli da povedu Teveza sa sobom.

 

Sada je Vest Hem bio na drugoj strani oštrice "treće strane".

 

Obratili su se Fifi, ubeđeni da je nemoguće odvesti Teveza bez njihove dozvole.

 

Pre nego što je slučaj stigao na sud, uspeli su da postignu dogovor sa Jorbačijanom. Ali nisu uspeli da sačuvaju Teveza.

 

Obukao je dres Mančester junajteda, u koji je došao na dvogodišnju pozajmicu.

 

Iako je odigrao svega dvadesetak utakmica za Vest Hem, po povratku na tadašnji "Apton park", navijači su mu skandirali. 

 

Voleli su ga saigrači u Junajtedu, navijači takođe, ali je klub oklevao pre isteka pozajmice. 

 

Nije ga ubedio da ga zaista želi, a nije previše bio zadovoljan ni minutažom.

 

Iskoristio je to gradski rival i ponudio ono što Junajted nije. Ne treba da pominjem, ponudio je i mnogo para...

 

"Dobro došao u Mančester"

U Mančesteru je prvi put podeljen atom. Sada je "atomski" Argentinac podelio Mančester. Kao niko do sada.

 

Veliki bilbord – Tevez u dresu Sitija, i natpis – "Dobro došao u Mančester".

"Bučne komšije" su bile sve glasnije, žurka je počinjala... 

 

Tevez je jedan od igrača koji su udarili temelje Mančester sitija kakav je sada. 

 

Sjajne igre, golovi, postao je ljubimac navijača (kao i svuda gde je igrao), ali na kraju, opet problemi ((skoro) kao i svuda gde je igrao)...

 

Ovaj put je isključivi krivac on. Mesecima nije igrao zbog svađe sa trenerom Robertom Mančinijem. 

 

Čuvena scena u Minhenu, na meču Lige šampiona. Siti gubi sa 2:0, Mančini traži da Tevez uđe u igru u finišu meča, ali Argentinac odbija.

 

Italijan je bio besan, tražio je da se Tevez proda, obećao je da više neće igrati u Sitijevom dresu.

 

Kažnjen je sa pola miliona funti!

 

Argentinac očigledno nije bio previše pogođen kaznom – mesecima je bio u Argentini, provodio vreme sa porodicom i prijateljima, igrao golf, uživao...

 

Kada mu je sve to dosadilo, izvinio se treneru, ratne sekire su zakopane i vratio se na teren, posle gotovo pola godine izgnanstva.

 

Sitiju je bio neophodan u pohodu na titulu, zbog čega je Mančini zaboravio na obećanje.

 

I jeste, vodio ih je Tevez do titule (one najuzbudljivije u istoriji Premijer lige), kada su u poslednjem minutu poslednjeg kola, savladali Kvins park rendžers golom Kuna Agvera.

 

Izdržao je u Engleskoj do narednog leta. Još je bilo rano za povratak na "bombonjeru", pa je našao zemlju sličniju Argentini od hladne Engleske – Italiju.

 

"Divimo se tvom sinu, ali moramo da te otmemo"

Stigao je u Torino, gde ga je čekala "desetka" Alesandra del Pjera, najboljeg strelca u istoriji Juventusa.

 

Sve je bilo savršeno, dok se, još jednom, nije umešao – život.

 

Otac (teča zapravo, ali defakto otac) Karlosa Teveza, Huan Alberto Kabral, otet je u Argentini. 

 

Prvo su mu ukrali auto, a kada su shvatili o kome je reč, oteli su i njega i tražili otkup.

 

Tevez je platio koliko su tražili (oko 50.000 dolara) i, srećom, sve se dobro završilo.

 

"Divimo se tvom sinu, ali ovo moramo da uradimo", navodno su otmičari rekli Tevezovom ocu, a govorili su mu i da su besni što Karlos nije pozvan u reprezentaciju za Svetsko prvenstvo.

 

Nakon ove teške epizode, zov doma je bio jači nego ikada pre. 

 

Dome slatki dome

Na kraju sezone spakovao je kofere i vratio se kući.

 

U Boku se vratio kao najbolji igrač Serije A, u najboljim godinama. 

 

Pun stadion ga je dočekao, samo da ga pozdravi.

 

I taman kada je mislio da je to tô, da nema više mrdanja, zazvonio je telefon u Buenos Ajresu.

 

Stigla je ponuda koja se ne odbija.

 

Zapravo, Karlos nije imao ništa protiv da je odbije, ali je u dogovoru sa klubom prihvatio ponudu.

 

Ekspanzija fudbala u Kini je uzela maha, razbacivali su se milioni na sve strane, a Šangaj Šenhua je zagrizao za Teveza.

 

Boki su ponudili 10 miliona da pusti igrača koji za dva meseca ulazi u 34. godinu. Klub je morao da prihvati takvu ponudu.

 

Teveza su načinili najplaćenijim igračem na svetu – 650.000 funti nedeljno!

 

Ali, za godinu dana u Kini, postigao je četiri gola!

 

Kritikovali su ga navijači, trener, čelnici kluba... Ugojio se, nije se navikao na hranu, na život. Kinezi su mu izašli u susret – doveo je porodicu, prijatelje, čitavu svitu ljudi (oko 50 ljudi ukupno) koja mu je pomagala da se bar malo oseća kao kod kuće.

 

Ništa nije pomoglo... 

 

Mogao je da ostane još u Kini, da zaradi još para, ali nije želeo. Ne na taj način.

 

Posle godinu dana, sporazumno je raskinuo ugovor sa klubom.

 

Ne treba spominjati – "Bombonjera" ga je čekala. 

 

"Čim sam sleteo u Kinu, želeo sam nazad. Imaju puno pravo da me kritikuju, ja ne znam šta sam radio tamo. Bio sam na odmoru sedam meseci", rekao je po povratku.

 

Kinezima nije bilo baš milo kada su čuli šta je kasnije govorio o njihovom fudbalu. Ali čovek, takav kakav je, ništa nije slagao. 

 

"U Južnoj Americi i Evropi, od malih nogu uče fudbal. U Kini nije tako. Tehnički, oni su užasni. Ne verujem da će doći do željenog nivoa u narednih 50 godina."

 

Konačno (ovaj put zaista) vratio se kući.

 

Ponovo je mogao da igra fudbal na terenčetu u kraju, da se karta sa društvom na ćošku, da pusti glas u bendu... bio je svoj na svome, među svojima.

 

Zbog povrede je propustio nekoliko mečeva u Boki, a klub je pokušao da zataška kako je do povrede došlo.

 

Bio je u poseti polubratu, koji služi 16-godišnju kaznu zatvora (sa maksimalnim obezbeđenjem) zbog oružanog napada na blindirano vozilo.

 

Odigrao je partiju sa zatvorenicima i nije dobro završio.

 

Mediji su otkrili kako je došlo do povrede, ali, opet, niko mu nije uzeo za zlo. On je ipak "igrač naroda", kako su ga prozvali. Jedan od njih, zbog čega su ga razumeli i nisu osuđivali.

 

Gostujući u popularnoj argentinskoj emisiji, Tevez se borio sa suzama dok je govorio o odnosu sa zemljacima, o svojim ljudima, o kraju iz kog je potekao.

 

"Imam petoricu-šestoricu drugara sa kojima se viđam u starom kraju jednom ili dva puta nedeljno... Samo njih trojica su zaposleni... Nikada mi ne daju da platim bilo šta", objašnjavao je Tevez, ne ostavljajući ni voditelja ravnodušnim.